Владан Пантелић: П л а н и н л и ц а


Танија је стајала на потоку, тик испод извора, опкорачивши га укрштених ногу. Укипљена тако, вековима је чекала, чекала, и у чекање се претворила. Округле, ноћ-тамне, очи пробадале су видике. Црна коса свиленица скрила јој је део лица. Вижљица, танкица, танкострукица, срцем жељница, духом бистрица, телом

 

спремница, бићем отвореница. Понад ње, до неба, узнела се планина, стеновница. Небом су се играли облаци, бели и румени – лоптаци. Они мањи и лакши сустизали су веће и теже, гурали их, спајали се с њима, или их обилазили. Поветарац, развигорац, размигољац, певуљио је кроз гране и мамио прамалеће, које је висило ниско на видокругу источном и јужном. Ветрови поткорњаци нису стајали равнодушно, већ су, нежно, гуркали унутарње сокове да се преточе у лишће. Ускоро ће планина бити пресвучена у зелено рухо. Одасвуда, којекуда, цвркутале и певале су птице певалице, веселице, скокнулице, чежњице, љубавжељнице.

 

Приметила ме је тренутно, чим сам изронио из оносвета. Виле планинлице имају осетљиве јасновиде и јаснослухе и јаснотрептаје. Од њихових осетилица праве се струнке за виолинке, оностранке, божанке. Цаклила је и поносно и покорно, и јасно и бојажљиво, гледала право у очи, одала поштовање. И рекла је:

 

– Спремна сам, спремна на све, и све дајем. Све, без остатка. Дајем ти дух, душу и тело. Живот ти дајем. Ја сам руде и свеколиког блага горског чуварица. Све то дајем! Спремна сам да служим, да љубав будем, да роб будем, да ратник будем. Идем с тобом кроз знађе и безнађе, по стенама, планинским венчићима, облацима, по рекама, језерима, најдубљим во-д-ама. Идем, са страхом и без страха, са вером и потпуним предавањем.
Склопила је руке на грудном жив-виру, спустила се на колена, повила главу и прошаптала:

 

– Молим, п о с в е т и ме Мансанмане, посвети, молим, молим, и не враћај ме у свет планинлица!

 

У трајању од једне небеске секунде све је стало и све је утихнуло: и сунце, и птице, и зверчице, и ветри језгровити, и планински потоци, и облаци, и духови, и богови.
Одлучности и искреној духовној жељи клања се клања и подржава их, подржава, ц е л а Васељена.

 

Р а с – д а н а к

Моћан је и тих
овај крајолик!
Узлећу орлови,
прелећу вране.
Природа искри од вољења!


Зашкрипа воз.
Настављамо
тиху линију мољења.

 

  1. мај 2010. у 08:34 ·

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s