Јован Дучић: Гнездо


Плетем своје гнездо изнад ваше главе,

Топлије од гнезда у орла и ласте;

Ветар отме грану или влакно траве,

А, ко цвет џиновски, оно ипак расте.

 

 

Све му мирне звезде светле кад се смркне,

И пуно је сунца, као чаша вина;

Змија на по пута застане да цркне,

Држећ мртви поглед пут наших висина.

 

 

У гнезду ће бити све ћутање шума,

И све песме река у јутру кад свићу,

И сав страсни мирис с расцветаних хума –

Докле златно перје расте моме тићу.

 

 

Плетем своје гнездо високо над вама,

А још нико не зна место тога гнезда –

Оно иде као што над обалама

Путује у небу изгубљена звезда.

 

 

И по мирном путу од мене до Бога,

Иде чудно гнездо, као бајка гола;

А сви звуци отуд што допру до кога,

То је глас још никад нечувеног бола.

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s