Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Моја звезда


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Кад губимо, а кад добијамо – никад унапред не знамо!

Кад нам се чини да смо на добитку – бивамо на губитку, а кад нам се чини да смо на губитку – бивамо на добитку.

Губитак и добитак иду упоредо.

Одакле смо пошли и докле смо стигли – ни то унапред не знамо.

Знаћемо тек онда кад буде дошао час да знамо.

Живимо у свету омаја и опсена, у свету илузија и мађија, те стога и немамо јасну, бистру, чисту и потпуну слику света и иних звезданих светова у вечној и несагледној васељени.

Никада ништа унапред нисам знао, и никада унапред не бејах свестан шта чиним, ни зашто чиним то што управо чиним, већ сам само, и једино, по осећању, следио свој унутарњи глас, свој унутарњи пут, своју унутарњу звезду…

Моја звезда!

Моја звезда одувек светли – исијавајући најдивотнију и најумилнију светлост плаветне вагре – како на мом унутарњем невидљивом небу тако и на спољном видљивом небу, на небу нада мном.

Свако од нас има своју звезду – звезду која је истовремено у нашем срцу као и у вечној васељени, у нама и међу сазвежђима и звезданим јатима.

Само они што следе своју видљиву и невидљиву звезду, стижу тамо камо су давно пошли, стижу на вечно одредиште – на Извор Живота.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s