Бранислав Јанковић: Коловрат


Моје очи опет виде.

Четири лица се окрећу

у свим правцима и

ништа не спутава мој поглед.

Векови црнила су прошли.

Сунце стоји високо,

обасјавајући мој кип.

Птице ме надлећу и

преврћу се од радости.

– Отац се вратио. Радујте се! — вичу,

а цвркут им одјекује по планини

проносећи добар глас.

Неки људи, неке жене,

играју и смеју се.

Певају моје име и приносе ми вино.

Виле и змајеви чекају ноћ

да ме поздраве и поклоне ми се.

Стоје на ободу шуме,

не желећи да прекину радост људи и

тек понеко од њих се огласи старим,

заборављеним молитвама добродошлице.

 Тихо, тек да лишће затрепери,

а трава се повије.

Сребрни мач ми вибрира у канијама,

а мој коњ — пророк бесно удара копитама,

тражећи да га поведем преко поља.

 Столетни храстови спуштају своје

мудре крошње славећи мој повратак.

– Никуд ја нисам отишао — говорим им.

– Одувек и заувек ћу бити овде.

Људи су отишли, не ја.

Али, ево, враћају се.

Нађите им се у помоћи,

наивни су били и

склони лажним веровањима.

Опростите им, ја јесам.

Сузе крећу низ моја лица.

Опет сам међу својима.

Коловрат се све брже окреће.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s