Милица Тасић: ИПАК


Онирична жено,
с лицем белим
и гаром трепавица,
тужног лица
са очима траве,
и ружиним уснама,
кад на састанак касне ти очи,
хоћеш ли доћи?

Или се само у мени прелива напукло воће у погледе нежне твоје?

Омаж твом загрљају
сликам и
уздишем мучно и тешко

Перо се слива у бесаној ноћи
очекујем да ћеш
ипак некад доћи

Зауставих се на реч једну,
на – ипак – колико је то све,
баш све,
кад у мраку помислим на те

Одежду навлачим
да тугу своју скријем,
од тебе, драга, налик сну,
док кроз окна гледам
месеца ти појаву

С тамног ми лица
на раме капље зној
црно од чекања,
од изанђалих снова

А ја пишем,
упорно пишем…
уморно листове бацам
дишем,
гужвам,
па поново пишем

Ипак, зар не – ипак?
Хоћеш ли ми доћи?
Ветра дахом
да те пољубим на часак само

Словом те цртам у белини
на чежњивој старој хартији
док чекам поглед твој сањив
и уснама дрхтавим
љубим ти лице,
оно,
налик сну,
а потом опет сам
у свом бездану.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s