Дневник плавог Вилењака (31) – Светлана Рајковић


Трчећим корацима враћао сам се према оном тунелу, мислећи само о, Лани и Нори. Дао бих све да сам сада са њима! Не знам шта је, Нагард хтео рећи са оним уплашеним погледом, али, осећам да није све сјајно, осећам да је њима двема потребна моја помоћ.

И, у овом бунилу, паници и журби нисам приметио да сам на погрешном путу.

Самом себи не верујем, самом себи покушавам да објасним ову грешку.

Како сам погрешио стазу, када сам сигуран да ову шуму одлично познајем?

-Хеј, ти?! Ти!

-Мени кажеш?!

Збуњено је застао Вилењак, окретајући се око себе.

-Да, да, стани, морам нешто да те питам!

-Стао сам! Ко си ти?

-Зовем се, Ледан!

-Ледан?! Онај што…

Застао је, чини ми се да је сада још више збуњен.

-Добро, било који да сам, Ледан пријатељу, веруј, није ни важно, само ми реци, где сам?!

-Зовем се, Минол!

Па, сад, како да ти објасним?!

-Драго ми је, Миноле!

Лепо, реци ми, где је излаз из ове шуме у свет људи?

-Које шуме?

-Како, које шуме?! Ове шуме, Миноле!

И, окренем се да, збуњеном Минолу покажем о којој шуми зборим, кад’ …

Сад’ сам и ја збуњен!

-Миноле, па, нема шуме?!

-Наравно да је нема, Ледане, и, није је ни било.

-Чекај, чекај! Како мислиш, није је ни било?!

Ја сам дотрчао из оног правца, а, тамо је била густа шума, са најлепшим кедерима.

-Нема шуме! Ти мора да си у некој омаји?!

-Ја у омаји?

Је л’ ти мене слушаш?

Пажљиво ме слушаш?

-Слушам те и не верујем шта ме питаш!

Нема никакве шуме, Ледане!

Је л’ ти мене слушаш?!

-Ја сам сада, баш сада, био испод храста са, Радмилом и Нагардом, и, после разговора са, Нагардом потрчао сам у помоћ, Лани и Нори!

-Ледане, они су остали у свету,  коме сада припадају њихови задаци, а, ти си дошао у ,,нов,, свет, да нађеш свој први задатак.

Гледао сам у пусто пространство сачињено од стена и прашине, а, на ком је била шума, слушајући Вилењака шта прича.

-Добро, разумем, Миноле, и,..

Окренуо сам се према зиду, испред ког је стајао Вилењак.

-Где си?

Миноле?!

Миноле!

Вилењак по имену Минол је, једноставно нестао, а, нестали су и сви одговори.

-Шта сада? Да, гледаћу око себе и сам са собом зборити, јер, ништа и никог нема око мене.

-Можда да боље погледаш око себе!

-Овај Вилењак је безобразан!

-Ти увек донесеш погрешан закључак, брбљивче!

-Ко је то рекао да сам брбљивац? Да чујем?!

-Доста вас двоје!

-Ти клемпави ућути!

Немо сам гледао око себе, да видим ко то збори. Гласови на све стране а, никог на видику. Шта ми се дешава? Ко се то чује?

-Хеј, Вилењаку, лакше мало! Не врти се толико, не волим када ми прашина лети око очију!

-Ко сте ви,  и, где сте?!

Викнуо сам оштро!

-Није потребно да вичеш, само, гледај доле испод себе.

Испод мене земља, прашина и камење, и, ништа више, ни једна травка не постоји, ни једна бубица!

-Где сте?

Опет сам викнуо, гледајући свуда око себе, али, ништа и никог нема.

-Не вреди вама говорити, ви не слушате, овај Вилењак је безобразан!

-Ућути брбљивице!

-Опет ти мени, брбљивице?!

-Ућути, рекох!

-Добро, ко год да сте, или, шта год да сте, покажите се!

-Свуда смо око тебе, Ледане!

Био је то нов глас, и, као да је најближи мени.

-Где сте, не видим вас?!

-Ево, ја ћу први да се покажем, и ако мислим да си безобразан Вилењак.

Изненада, испред мена, на, можда, три метра, камен величине дечије лопте, промени боју у белу, сивкасто белу, и, онако као кроз маглу надзиру му се очи.

-Ви сте живи?!

Ви…

-Па, наравно да смо живи!

Након неколико тренутака, све стене, и, сво камење око мене је имало исту боју као онај први, и, сви су на глас причали.

-Ти си Вилењак по имену, Ледан?

Обрати ми се један повећи камен.

-Да!

-Зашто си дошао овде, у нашу земљу, а, не знаш за нас?

Е, сад, то је био неки други глас, и по боји, рекао бих да је то упитала нека стена.

-Нисам дошао, времеплов ме је сам довео овде. Не љутите се, нисам хтео да вас узнемирим!

-Ледане, дођи! Пожури, брате!

Ланин глас је надјачао све оне гласове, али, где је? Окренуо сам се према оном зиду иза мене, и, погодак!

Лана је стајала испред зида а, иза ње се видео отворен портал.

-Пожури, морамо да идемо, немамо времена, портал се затвара!

Потрчао сам према сестри, и, успео сам!

У трену смо се пребацили у подземни град, у доба из ког сам мало пре изашао.

-Лана, шта се десило, и, како сам се нашао у оном чудном свету?

-Минол, кога си срео у свету ,,Живих Камења,,  је знао ко си, и, обавестио ме је где те је срео. То није свет у коме треба да тражиш свој први задатак, и, ево, успели смо, захваљујући Минолу да те вратимо овде.

-Какав је оно свет?

-Ледане, оне стене су наши чувари тајни! Нико још није успео да их сломи.

Небића их секу, буше, клешу, али, узалуд им, јер, стену када и уситниш, добијаш песак и прашину, и, опет и такав чува тајну, било где да се налази.

Оно што је најважније, оне не осећају бол, и, за њих не постоји ,,време,,!

-Чудно је, Лана што никада нисам ни чуо за њих.

-Живе Стене, или, Живо Камење не напушта свој свет, осим, ако их ми не однесемо. Често се у договору са њима граде камени градови, и, тако они пристају да напусте свој свет и настане неки нов.

Вековима остављамо записе на њима у многим световима, и, на тај начин помажемо бићима, остављајући им увиде.

,,Мидгард,, је пун ,,Живог Камења,, и, безброј градова и самих планина су од њих подигнути.

Живи камен у рукама Вилењака уме да промени састав, па чак и делић од камена.

-Како, Лана?

-Брате мили, у скоро сваком камену се скрива неки кристал или метал. Најчешће су у средини камена и, ако се деси да, камен нечастиви разбије, кристал поприми и боју и састав од свог камена и тако остане неприметан. Многи записи су остављени баш на њима или на металима које камење носи.

Када се ствара нов свет, сваки стари свет да по нешто своје, и, зато се рађају све лепши и дивотнији светови.

Свет елемената је све лепши, и, самим тим даје новом свету лепше.

Свет камена такође, свет животиња, свет људи, биљака.

Показаћу ти.

Гледај, узела сам један мали камен који је део оне стене са твоје десне стране. Видиш, брушена је због тунела, и, види се, да, у себи носи кристал.

Погледај, каменчић показује боју кристала, и, видиш, Ледане, показао нам је да носи у себи зелени кристал.

Овако ми Вилењаци долазимо до потребних метала, које користимо у разне сврхе, а, то ти је добро познато.

-Јесте, Лана!

-Ако нам је потребно злато, олако дознамо где се, тачније, у којој стени се крије.

Негда су узвишена бића на златним плочама остављала записе потомцима на дар.

Ледане, све док се и један делић злата или кристала налази у погрешним рукама, оно ће остати ,,проклето,, јер, то је одлука ,,Живог Камења,,!

-То значи, да,..

-Значи, Ледане, да је истина што људи зборе о ,,лажној срећи,,. Посмотри мало свет људи, и, увидећеш да, нико, али нико ко има злато или кристале није срећан!

Опседнути су нечим што је проклето, у незнању да, сваки кристал и сваки метал тежи свом камену, јер камен и кристал су исто што и, шкољка и бисер.

-Како су нељуди успели да раздвоје кристале или метале од камена, Лана?

-Нажалост, брате то су учинили Вилењаци.

-Молим?! Како то мислиш, Вилењаци?

-Нису сви Вилењаци успели да се одупру контроли таме над овим светом. Понела их је жеља за богаством које овде купује краљевски живот. У почетку су се борили да те кристале поделе између себе, што их је довело до уништења, и, да би се спасли, понудили су нељудима савез. Они су олако откривали, не само где су ,,Живе,, стене или камење, већ и технику са којом сваку стену отворе олако.

-Жао ми је тих Вилењака, сестро!

-Знам, брате, знам! Жалим их срцем целим!

Наставиће се…

Светлана Рајковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s