Милица Тасић: НЕБЕСНИЦА


Пирамидо без мора
где су таласи снова?
Расцветала небеснице
што кријеш лице?

Замро је ветар, а
песак се и даље руши
низ звезде твоје што
остављају боје

Зажмури небеснице
док милујем ти лице

Расцветали санку
што одоре свилене
кројиш за мене,
данас
за лепоту живота,
а сутра већ
ко ће знати
зато у тишину моју сврати

Рујне зоре негују ти стас
из даљине чујем чаробан ти глас
дозиваш ме у скуте
за вечне нам минуте

Као пена
са сновима белим и
сланим сузама
угледах те
драга
међу медузама

Сањам те у мору
водене звезде што црвени
твој поглед
на мени
обузима ме целог

И Васиони светлим
од плаве ми среће
док милујем
једино нам
вече

               

Поглед блиставе ноћи
по мени се шета
за мном бледи
као сенка
разасута сета

Зажмури небеснице
да милујем ти лице

Из сна ме трже
оштрог ветра дах
Нестаде твоја сен
допливао је буђења трен

У мраку не видим сјај на небу
ни анђела крила
да дошапне ми
где је слетела
златна птица,
моја небесница.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s