Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Вилењакова вечерња песма


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА0

 

Све што пожелимо било коме, то смо себи пожелели.

Све што учинимо било коме или било чему, то смо себи учинили.

Ми све себи чинимо, чак и онда кад ништа не чинимо!

Ми смо Свуда.

Ми смо Све.

Ми смо Свако.

У сваком Бићу, у сваком Суштаству, у сваком Свету, у свакој Васељени – и нас има.

Нема ни Простора ни Времена ни Пространства, где и нас нема!

02

Ми смо створени и рођени, да будемо Свесност и Свест.

Да будемо свеобухватни, свепрожимајући, свеприсутни, бескрајни и вечни као и Сама Свесност-Свест што је.

Ми смо, уистини, Свесност-Свест Творца, Свесност-Свест Рода.

Звезде које ноћу посматрамо јесу од нашег Суштаства, од наше Свесности-Свести.

Звезде – то смо ми!

Сунце – то смо опет ми!

Све смо Ми.

Све јесте Наш Род.

03

Зурим у вечерње небо на западу.

Најпре се, између сенки лепршавих облака, пројављају румене, па ружичасте, па пурпурне, па љубичасте, те, на концу, малинасте вагре.

Гледам и слушам вилинку вагри на вечерњем небу.

Тихујем и сневам у сутону који се лагано прелива у плавичаст сумрак.

Милина и дивота вечерњег неба купа, прожима, оздрављује и исцељује моју душу-сневалицу.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s