Владан Пантелић: М а н с а н м а н О с т в а р е н и


 

Мој Боже!
Он, напуњен мојим очима, можда, одлази иза Заветне дуге…
Можда је његов пинеал-сат исправио спиралу
овог времена његовог дејства и,
можда, он неће, иакo познаје ту тајну,
да је увије уз вечну осовину.
Ужелео се Пута?
Или је Пут тако заносан и заводљив да му је немогуће одолети?
Или му је досадиo коров људских не-моралних начела?

Куда да идем и кога другог да тражим?
Он ме је у трену познао.
И говорио је: Знање гомилај, мудрост дели.
И говорио је: Можемо ли се изборити са опсеном света?
И говорио је: Зашто си толико тврд
и зашто си се толико поткочио, о мој боле!?
Онда ме је саставио у снажном загрљају
да су прорадиле све моје грлилице,
и све миловалице, и све љубилице,
а бројеви вечног сата муњевито су се смењивали, смењивали.

И ја сам познала њега.
И ја сам њега познала у трену.
То може да посведочи наша прва заједничка слика
вечног осмеха и дубоке радости препознавања.
Мислила сам како би било лепо да то устраје у недоглед.
И молилице сам слала Богу, знајући да Он много боље зна
када ће и како с нама поставити много већу Игру.
И говорила сам: Скупљај, Ки-јо, стрпљивице.
И говорила сам: Кога, осим Бога, да тражим,
када су моје очи испуњене њиме,
и да у њима нема места ни за пљоснату сенку неког другог мужјака,
макар у моје очи желео боком да уђе.

И за-једно смо говорили: Не моли већ стварај нове Васељене свести.

. . . И плакала сам, смејући се, испуњена вечном радошћу сазнања.

Из необјављене књиге КИ-ЈА МА МУДРА

  1. јун 2010. у 20:04

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s