Јагода А Маринковић: СВИТАЦ


Слетео ми свитац
на уморни длан
над непочинпољем
се угасио дан

 

 

 

Угасила се звезда
Даница у плавој реци
у дубокој бразди
моји небески преци

 

 

 

Жуљеви уморних сељака
просу се светлост шаком
и небеском капом
над класјем жита
зебња догорева

 

 

 

Тужна и насмешена
сва сета и сва тишина
урoним у сваки јул
као у мисис белог крина

 

 

Бестелесна улазим у шуму
у ројеве болних боја
у грлу стих заглављен
почетак и крај мог неспокоја

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s