Велика Томић; „Нон вибрато“


Твоје песме ја још чујем,
увукле се тад под кожу,
виолином, вибрато када свирну.
Aх, лепоте! 
У срце ме…. дирну!
На гудалу струји жица,
скочи дама са ружама,
та весела старичица,
па се попе на столове,
гудиш, свираш 
све до зоре.
Природни су то флажолети,
издржи, 
пробај одолети?!
Није могла, 
није крила то играње, 
то цупкање,
на свом лицу разоткрила.
Погледи се разменише, сјајни,
пуче осмех,
тај бескрајни. 
Свирац нагло звуке скрати,
првим прстом притиснуо
тад је жицу, скратио. 
Брже, боље схвати 
и четвртим тад дохвати,
ту се смути, 
ту се слети
и одсвира, вештачки флажолети.
Временом је научио,
гудало је користио,
без прстију дира срце,
у музици празне жице.
Као свирац, стари зналац,
изабрао један правац,
виолинисти према стилу,
па засвира, ко зна зашто?!
Без нота   „нон вибрато“             

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s