Велика Томић: Алекса и Анђа


Дође ли Алекса?- довикује му жена из кухиње.
Аха! – промрмља Алекса да смандали питање.
Алекса, изува каљаве ципеле и оставља их на новине испред куће, тромим, тешким ногама улази у собу и спушта се на отрцану стару фотељу.

Дан му је био тежак. Притисла му душу мора, стисло га са свих страна.

Алекса, човек који је у селу важио за шаљивџију, стално би неког засмејавао, за домаћина, за човека код којег су долазили по савет, волео је песму игру, знао је то што би сељани рекли да носи и некако му пристајало.

И он се заглиби, загази у живо блато није важно што ноге укаља, њих ће да опере, већ душу, душу не може, не вади се, само се склупчала и намотава се као клупко све више, себе нити зна нити уме да светује.

И пита се, зашто прошле године оде на пазар?  Чак у то село где не залази, да гледа јуницу, кад му није било ни до пазара а ни до јунице.

То мора да је Божији тефтер, који се тешко отвара и који нико не може да прежврља. Те ту, набаса на удовицу расну, кршну, дрчну… Како је знао да се шали, на ту шалу јој и смекша срце, те и она поче да трепка са оним њеним црним очима. И ни пет ни шес, распали се огањ, почеше оне жишке да прште, тамте вамте, ус плот, ус тарабу, паде ти Анђа на барабу. Алекса, окачи оно гуњче на рамена, подбочи се око струка, звиждуће и сав распеван се врати кући.

Оста Анђа, косе да сабира да се приуреди од шока што је снашао, зар она таква , важећа за неосвојиву Терезијину тврђаву, да јој један уштогљени, пун себе’ замрси косе, да подивљају да не може да их сабере?!
Чека, да јој поново дође или абер неки да јој пошаље, а зна добро да од таквих само душу отрује. Није јој више ни до пара, ни до пазара само се смуца и приказује не би ли га поново угледала. Јави се једном, тобож’ да јој нешто рече штуро и траљаво и на њено мазно мјаукање обрецну се, шта има такво тепање, као да није за људе?! Шамари, гори беху него што их је кроз живот имала, јака је она може она волу реп да ишчупа а неће ли ове речи, зна биће гњила унутра као крушка, што је споља гледаш као виљамовка, жута, лепа, сочна а унутра црв је растресо сву. Зна она, опет ће даље, шмирглаће многе због Алексе, нису они он, ал’ к’о да јесу. Слагаће она муку, као паприку у теглу, пеглаће је песницом да више стане, напуниће теглу до в’ра ал’ даље не може. И дође в’р, и прекипи.
Тако се Алекса спусти на фотељу, загледа се у једну тачку, ни акање по ливадама, њивама, живом блату… не одагна Анку, ни косу њену, замршену.
Алекса, олади се супа! – довикује жена.
Ни супа, ни њива, ни песма… није као коса њена.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s