Велика Томић: Трбух за лебац


Када си млад,

и машташ, маштарије неке,

сањаш земље привидно светле и далеке.

Тај ти се сан и оствари

дођеш, дивиш се кулама моћним,

плантажама, широким, пространим, воћним.

Тапшању неке стране руке,

„Ооо, Гуууд! Твоје су златне руке!“

А оно само, твоје знојнице се злате,

којима подмазујеш, разне алате.

Школа ти поново не гине,

и чеда гураш, говориш….

„Само напред, и учи, учи сине,

ово је сине земља лепа,

покажи да ниси тиква без репа!“

Тако ти запеше родитељи и деца,

удри у коло а поштуј и Свеца,

Икону и Славу своју

и све јунаке твоје у строју.

Дођоше и унуци благо деди,

да им старина о пореклу приповеди,

сео их у своје крило,

таман да изусти о Немањићима с преда

прекине га Сокол његов и вели…

„Најн деда!

Нећем причам тај прича странска,

ово моја земла аустралијанска!“

Замисли се, стомак поглади

Е мој деда, шта све изгуби

да би стомак имао шта да ради! 

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s