Владан Пантелић: К о с о в с к и б о ј


-прва од три приче-

Лета Господњег 1389. године, илити 6897. године по старим документима, на Косову, пољу свих поља, сукобиле су се тур-ска (тур – задњица, Рут – женско име; пут – франц.; Рута – мистично библијско женско име; тајно име за Адамову прву жену Лилит; део пута) и срп-ска  (срп – алат за жетву; знак који су употребљавали комунисти са чекићем и звездом) војска. Турску војску предводио је силни цар Мурат (МУ – стара цивилизација, настала из УМ-а, тј прве цивилизације коју можемо, несимболично, звати СРБИ; рат – решавање проблема силом; арт – уметност; ТАРА – богиња срџбе, хинд.; планина у Србији), а српску благочестиви кнез-цар Лазар (ЛА – шеста нота солминације; АЛ – Васељена; ЗАР – вео, копрена, РА – бог Сунца,

а има још пуно значења).

Битка се о-ди-грал-а у уторак 28. (15) јуна 1389. године, на Видов-дан. Не зна се исход битке, али се зна да су на-пољу остали сви српски витезови, који су, посебно због ове васељенске представе, стигли из оносвета, са Курукшетре.

Вратимо се у време непосредно пре боја и осмотримо обострана и онострана треперења.
Српска војска се приближавала Косову. Испред војске ишли су поклисари, Милан и Иван, са својим јунацима. Они су пребројали турску воску и њихово оружје. Што су ближе Косову прилазили, све су веће громове слушали, све су већу светлост угледавали. Што су ближе Косову стизали, све су веће поеме слушали.

И велика турска сила, као непрегледна река са мноштвом притока, надирала је пут Косова. Овога пута треба задати одлучујући ударац срп-ској војсци и сасећи Лазара.
Стратези велике царевине са Истока кренули су, у ствари, на много дужи пут, ка Бечу и даље у срце Европе. Но, о колико је то понижавајуће за силну царевину, за силну царску армаду, за Мурата, испречили су се, као и увек, Срби!

Њих не можеш заобићи ни у једном походу освајачком, силничком.

– Увек су Срби на сред пута, на сред в о д а! Наћи ћете их свуда: упаљене у свим светионицима духовне Атлантиде, у мачевима ватреним у немуштој – телепатској и витешкој Ле-мурији (ЛЕ – дејство пада; ЕЛ – дејство уздизања; мурија – полиција, погрдно), у стубовима вечним широм овосвета,
а у сред Сербоновог Вавилона, у то не сумњајте!, Срби сричу, пропо-веда-ју и певају вавилонским, праисконим, прворођеним,

с в о ј и м језиком.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s