Велика Томић: Госпо мила


Време је протрчало госпо,
носило те и вамо и тамо
дошло време за кантар,
њише се, важе.. 
Није ти жао комадића душе
дато пролазнику
већ ти жао госпо, 
стопала твога меканога,
што се шаре на њему црташе,
канџама оштрим.
Птичјим млеком га мазала,
натапала, белила.. да буде невино,
да не упрља постељу белу,свилену
Зар тебе, о умна госпо,
да посаде на магарцу?!
Гукни! Њачи!
Не бој се, 
то се само твој ехо чује
враћа се теби, треперив
да се у њедра свије.
О, чујте Судови и Пороте
гукнула сам, 
како што је!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s