-извод из песме-

 

Данас, на крају Двадесетог вијека,
кад европске вјере скоро и да нема,
док цвјетају оне дошле из далека,
крсташки се поход на Србију спрема.

 

 

 

Посљедњи бастион старе традиције,
што је преостао послије свих диоба,
за опстанак наде, тешку битку бије,
вјере и културе предхришћанског доба.

 

 

 

Ту се бране језик и култура стара,
трагови јединства прастаре Европе.
Књига историје, старе, се затвара
ако се још ове, задње, стране склопе.

 

 

 

Запад давно паде, језик заборави,
а затим средина част за новац прода;
на тај начин сјевер са југом растави:
Тад сјевер занијеми, растављен од рода.

 

 

 

И југ раздијелише, сав, туђим вјерама,
али им бар језик свима исти оста…
и старе вјере још је у кућама,
а код старих је баба старог знања доста.

 

 

 

Овдје, на Балкану, не брани се само
земља и опстанак оних што ту живе,
већ име и језик, које још чувамо
од кад прелазисмо Кавкаске масиве.

 

 

 

Гори нам Србија! Свуда дим и ватре.
На све стране зјапе црне рушевине…
Хоће сила мрака име да јој затре,
да јој мит избрише, славу од давнине…