ПОКРШТАВАЊЕ ПАГАНСКИХ ВЕНДА У ДЕЛИМА ЗАПАДНИХ ХРОНИЧАРА


Из увода за књигу „Пад Арконе или сумрак словенског паганизма”
Растко Костић

 

Сматра се да је Видукинд први немачки историчар и писац. Био је представник теутонидске ренесансе која настаје у X веку за време Саксонске династије. Такође, након Фредегара, он је други по важности историјских извора о паганским западним Словенима. Његово сведочанство је настало готово истовремено кад и путопис Јеврејина Ибрахима ибн Јакуба.

Видукиндови списи су веродостојни, посебно када се односе на догађаје описане током његовог живота, што се установило поређењем са другим познатим хроничарима његовог времена (као што је, на пример, Титмар). Нису познати извори за његову хронику, али можемо јасно да видимо крајњи резултат: течан, јасан, доследан приказ најважнијих дешавања током периода дужег од педесет година, где сваки догађај припада природно свом месту, прописно најављен са неопходним одредбама као што су „у то време“, „у међувремену“, „идуће године“ итд. Нема ознака година када се случило то о чему приповеда, али се увек помиње сезона године, или чак дан у месецу када се догађај збио. Он користи и изразе као што су „у четрнаестој години краљеве владавине“ и слично. Видукинд често цитира писца Салустија, саксонски је националиста а све три књиге су посвећене Матилди, ћерки Отона И и супрузи краља Хенрика Птичара (првог краља Немачке, која се пре њега звала Источна Франачка, крунисаног 919), који се сматра оснивачем Отонске или Саксонске династије (владала Немачком од 919. до 1024. године).

Пристрасан је једино када говори о клеру, мада ни један једини пут у књизи не помиње папу. Осим Салустија, цитира често и Светонија, Тацита и Ливија, као и Вергилија и Вулгату. Од средњовековних писаца наводи Ајнхарда.

Његов рад је битан као веродостојан и комплетан извештај о описаним догађајима, и такође због тога што не постоје друга историјска дела која се у потпуности односе на исти период (успон и развој Саксонског краљевства у току периода владавине два прва саксонска краља, то јест краља Хенрика и краља, касније цара Отона Великог, период од око 925. до 973).

Део разлога за Видукиндову популарност лежи у његовом стилу – он је веома читљив и добар приповедач, који настоји да буде сажет у исказима (планус, нон фастидиосус). Његов стил никада није монотон, већ је увек снажан, питорескан; то су искази који еманирају свежину. Видукинд не изоставља детаље. Његов латински је тачан и не много различит од његовог узора, Салустија.

Сам је дао наслов књизи – Res gestae saxonicae sive annalium libri tres. На основу садржаја књиге може се закључити да је завршена вероватно 973. године (тачније 968, а он је унео неке додатке 973).

Оно што нас највише занима јесте Видукиндово сведочанство о Словенима – паганским суседима Саксоније. Словени су свакако били најважнији суседи Саксонаца, и делила их је само река Лаба (Елба). Видукинд помиње словенска племена: Ободрите, Вагре, Редаре, Рујанце, Хевеле, Вилце, лужичко- српско племе Даламанце и Укре. Сва она су била паганска. Видукинд на једном месту спомиње да је сам цар Отон говорио словенским језиком, али га је ретко користио, а на другом месту назива све Словене паганима. За Словене увек користи израз „Sclavi“, за разлику од Хелмолда који записује само – „Слави“. Занимљиво је да не користи име „Венди“, како чине сви остали хроничари у нашој књизи.

Видикунд на једном месту даје изузетан опис Словена: ‘Али ипак они су више волели рат од мира, држећи сваку несрећу као мање драгу од њихове слободе. Јер они бејаху од расе људи који су издржљиви и стрпљиви у раду, навикнути на најоскуднију исхрану, и оно што је било обично велики терет за наше војнике, у томе су Словени уживали као у извесном задовољству.’ Овај опис као да доводи у свест модерну историју, опсаду Лењинграда у Другом светском рату или подвиге српске војскеи прелазак преко Албаније у Првом. Попут других немачких хроничара, и код Видукинда видимо проницљивост у карактеризацији Словена, и уочене словенске особине које нису нестале до данашњих дана.

Такође, као и код свих других немачких средњовековних хроничара, никада и нигде не налазимо на податке да су Ободрити, Лужички Срби, Словени ишли у Немачку да шире култ Световида или неког другог словенског бога. (Видукинд помиње само једног, Ситиврата, којег он зове „Сатурном“, о чему ваља видети коментар преводиоца у самом тексту.) Напротив, Немци су увек долазили да „убеђују“ Словене како је њихова вера – вера љубави према ближњима. У Видукиндовом тексту наилазимо на маркантан опис како се то одвијало; када је будући цар Отон хтео да сузбије устанак С(о)рба- Словена против прихватања вере љубави и мира, 16. октобра 955. на реци Рекниц у Макленбургу своју победу у свитање прославили су најпре тако што су главу ободритског кнеза Стојнева, погинулог у бекству, натакли на сред бојног поља, заклали 700 заробљеника, а када су, на крају дивљања, међу њима нашли кнежевог саветника, извадили су му очи и ишчупали језик, и таквог, живог и недокланог, оставили међу лешевима.

Видукиндова сведочанства о ратним страхотама средњег века су неувијена и чешћа него код осталих наших хроничара. На једном месту помиње да су (4. септембра 929.) Немци у само једном походу побили око 200 хиљада словенских пагана.

Цео текст у пдф- http://www.svevlad.org.rs/pov…/kostic_pokrstavanje_venda.pdf

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s