Анђелко Заблаћански: У НЕВИДУ


Руке шириш тражећи слободу
У невиду потрошене дане
Ал’ утробом осетиш тескобу
Предубоке у себи бездане

 

 

 

Ненавикнут на светлости звуке
Да пред тобом скупи се даљина
Чујеш срцем стишане јауке
Кô урлике нерођеног сина

 

 

 

Све престоле видиш кô вешала
Сваку ленту омчу око врата
Реч кô кост је у грлу ти стала
Удар клатна са старинског сата

 

 

 

Не питаш се може ли друкчије
С врха куле ветар да ти дуне
Да у тебе сунце се сакрије
У те мисли увек таме пуне

 

 

 

Не питаш се – јер не може бити
Да с јесени зумбули уцвате
Нити ткања када пукну нити
А ни јутра у поноћне сате

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s