СЛАВЈАНСКА КЊИГА СМРТИ, део једанаести


  7.САХРАНЕ

Сахрана је представљала древном човеку полазак на путовање. Наравно, припреме су вршене пажљиво. Требало је организовати нормалан живот за покојника у новом Свету и успоставити живу везу између њих и његових најмилијих –   из тог разлога поштавале су се одређене процедуре. Према добро утврђеној традицији при умирању, покојника су у свим околностима купали. Старали су се да купањем охладе тело.

Облачени су у чисту, а понекад веома скупу одећу –  глава  му је постављана у одређени угао. Наткривани су белим платном а руке су им стављане на груди.

Некада су огледала била од бронзе или бакра а сада се користе само стаклена огледала. Она су тада прекривана тамним материјалом. Ако огледало није било прекривено, сматрало се да покојник може повести са собом Душе рођака и да ће тада бити више смртних случајева у истом роду.

Врата са бравом се нису закључавала, да би Душа могла слободно да улази и излази –  иначе би Душа могла да се уплаши јер је Душа у то време, поред свог тела. Ако она не нађе начин, како да изађе, онда може дуго да остане везана на том месту (и до 3 године).

Сматрало се такође да у кући ништа не би требало да се налази од онога, са чиме  је покојник имао јаку повезаност током живота.

Да би Душа схватила, да више не може у овом свету да хода и ништа не може да додирује рукама и да треба да овлада својим новим способностима, којима није владала док је имала тело – руке и ноге покојног су се везивале тракама од платна или памучне тканине.

Пре спаљивања, траке са ногу и руку су се уклањале.

На средњи прст десне руке везивала се бакарна жица, а други њен крај се спуштао у посуду са земљом (то је уземљење, којим се стварала веза са мајком земљом). То се радило да би тело дуже остало сачувано.

Иначе десна рука зрачи енергију и зато се везује за њу (а не за леву, која апсорбује енергију).

Испоставља се, да из тела покојника треба да изађе енергија у земљу.

У животу се то дешава само по себи – то је природна животна енергија. Али ако је енергија остала у телу – тело као да се запуши и почиње да се изобличава. Уземљењем се енергија губи, али не брзо и ћелије живе нормалан живот. Мислим да се тако то уземљење тела покојника може објаснити.

На очи покојника су се стављали бакарни или сребрни новчићи, да не би отварао очи што се чини, да се умрли не би огледао у паралелним структурама. Ковани новчићи би требало да буду довољно тешки да се очи не отварају саме.

Ти исти новчићии остају са покојником као данак Хорону за превоз преко реке Међусветова.

Новац у тој прилици није представљао само новац, већ је он био знак спремности да се плати.

Око лица, стављало се огледало и лагано перо, ради периодичне провере могућег обнављања дисања. Познато је, да су се дешавали случајеви да умрли изненада оживи и због тога се водила пажња да се покојник не сахрањује пре трећег дана од смрти, што се још увек понегде данас практикује.

У то време сви живи, из собе где лежи покојник, су се удаљавали.

Није био прихватљив у присуству умрлог махнит плач и мољење да не напушта овај свет јер све то може да задржи Душу у кући до три године а понекад и више. То је могло да доведе до појаве полтергејста.

Затим су умрлог носили са ногама напред на место спаљивања као да он сам иде.

Блиски рођаци нису смели да носе тело умрлог као ни да се крећу испред њега.

У кући, након изношења тела, увек је остајао један човек, али не рођак, већ неко од пријатеља или комшија, који је из супротног угла прао подове у свим просторијама, укључујући и праг.

Он је просипао сву воду која је била у кући.

Некада је, у зависности од места боравка, било неколико врста погреба.

1) тамо где је било много шуме и природног дрва за изградњу ломаче, примењивало се спаљивање тела;

2) у регионима где је било мало шума могло је да се примењује сахрањивање у земљу;

3)  у поморским походима то се радило спуштањем умрлог у воду.

Гробље је код наших предака представљало „град мртвих“ или место обожавања Предака Рода. Оно  се обично смештало преко реке или језера да би се створила слика реке која дели Свет живих од Света мртвих. Да би створили слику реке која дели Свет живих од Света мртвих, удаљеност између гробља и реке је требало да буде не мања од 2 метра  а између насеља и реке 5- 6 метара.

На гробљу су се налазили следећи верски објекти:

Место спаљивања –  са кога се душа умрлог сједињује са својим родом, односно иде свом роду –  често се то место називало Крода.

Даље, ту су Жртвеник ,   Место за песму и плес у част покојника,  дрвена скулптура Рода, Огњиште,  место за публику и место сахране или Долина Предака.

На југо-западном делу се налазила дрвена скулптура, тј, тотем Рода, са огњиштем. Погребна ломача се састојала најчешће од дрвених балвана поређаних по неколико у низу а затим преко њих исто тако поређани балвани, само попреко постављени. И то најмање четри реда.

У односу  на место спаљивања и тотем Рода на западу се налазила Долина Предака са хумкама, односно громилама или курганима. То је заправо било гробље.

Погребна ломача или Крода – то је било слање човека Роду преко светог огња јер пламен најбрже разбија везу између Душе и тела и Дух са Душом одмах улази у Небески Свет. Она се правила од брезе, храста, кедра, јасена и другог светог дрвећа. Ширина и дужина Кроде зависила је од тела покојника. Покојник се стављао на Кроду са главом ка западу и онда се она обилно поливала биљним уљима.

Затим се одржавала церемонија „Спровођења Душе.“

У нашем цивилизованом друштву, на жалост, делимично су одбачени неопходни обреди који су у давним временима помагали људима, да иду по путу за који су одлично знали. На крају крајева, смрт која је у ствари промена димензионалности постојања – је такође неопходни део процеса еволуције Душе. Душу су зато, завршивши свој пут на Земљи, наши Преци увек спроводиили помоћу обреда, који је у сваком Роду могао бити различит по садржају, али исти по суштини, који се завршавао обраћањем Боговима са захтевом да осветли Душу у Сварги, где ће се одредити њен даљи Пут.

Даћемо једну од варијанти обреда за помоћ Души која оставља наш Свет, за налажење Сварге Пречисте. Пожељно је било да обред спроводи рођак преминулог.

Ево како је изгледало то обраћање:

  1. 1. Захтевало се и нудило Чувара Гробља и молило се да не прави препреке, као и да пружи помоћ у спровођењу Душе у Сваргу.

“ Од живог срца – срцу свих живих бића,

Од живог огња – живом огњу,

прихвати Чувару наше понуде

и буди нам у добром делу, помоћник добар.“

  1. Место, где ће се одржати Обред оцртавало се ритуалним кругом (помоћу ритуалног ножа) и позивањем Бога Чура. Стављало се у круг 8 воштаних свећа. Свеће су се палиле у круг.
  2. Затим су се читала Православљања, односно химне боговима.

4.После су се читала обраћања Боговима:

«Боже Озем и Богињо Сумерла, пустите Душу ову,

Благодарим Вам за њену безбедност,

За то, што нисте ДАЛИ да падне у Пакао Безмерни.

Боже Уџерц – покровитељу мртвих,

ОБРАЋАМО се Теби и молимо:

„Буди милостив према Души Претка (Родног) мојег (име),

пусти га (њу) у Сваргу Пречисту „.

«Велес Боже! Отвори му (јој) капију у Вириј сад,

И прими га (њу) да се одмори, и прими га (њу) на суд чисте Савести.

Отправља се (име) са миром, и нека Буде светао твој Пут.

И Сварга пречиста ће теби отворити врата,

И Богови ће те дочекати и Рођаци наши,

И показаће теби Пут».

Мислено су се стварале енергетске спирале, отварајући Врата Међусветова и помагало души.

  1. Затим се обраћало богородици Лади:

“ Покровитељице, ЛАДА Мајко, МАЈКО Небеска, Богородице, помози ми да затворимо врата Међусветова „.

Ако Богородица Лада да кључ за затварање капије Међусветова, онда се кључ враћао њој. Свеће су се гасиле прстима и чистио се са њих нагорео восак, који се тамо и остављао. Саме свеће су се могле понети за следећи обред, али се нису више уносиле у кућу.

Након одржавања обреда рођаци и пријатељи опраштали су се целивајући чело покојника (за шта се сматрало да даје енергију) кроз повез на глави који је служио као заштита од злих духова и који је био од влакана коприве.

У тренутку растанка ожалошћени су се враћали путем којим су стигли до погребне ломаче.

Након обреда Свештеник је покривао тело покојног белим покровом, оцртавао ритуалним ножем око Кроде круг и палио је.

Запаливши ломачу, Свештеник је изговарао:

«Отправљамо чедо Божје (име) у Сваргу Пречисту Роду свом .»

Погребна ломача се палила од 14 до 15 часова по савременом времену.

Погребна ломача на сахрани племенитих ратника је била толико велика, да је њен пламен био видљив у радијусу и до 40 км.

О постојању таквог начина сахране (спаљивање), сведочи Ибн-Фодлан (почетак X века) у свом опису сахране племенитог Руса. Када је Ибн-Фодлан рекао једном Русу, да Арапи лешеве закопавају у земљу, Рус је био изненађен глупошћу Арапа и рекао:

„Покојнику је и  тако тешко а ви још наваљујете на њега додатну тежину, закопавајући га у земљу. Код нас је боље;, – рекао је он, указујући на сагоревање леша племенитог Руса, – како се лако наш покојник пење на Небо заједно са димом“.

После спаљивања, Свештеник је ритуално лопатом прикупљао сав пепео у кутију у облику урне, направљену од дрвета или печене глине, мермера или камена.

Део пепела су рођаци расејавали изнад реке (а при томе је било потребно да пепео не пада на оног ко га расејава) или над својим пољем а посуду са пепелом су закопавали у земљу. За то су копали погребну јаму која је била квадратна.

У центру будуће хумке у погребној јами се постављао стуб а на његовом врху је је фиксирана плоча са четири стуба, између којих се ставља урна

На стубове се фиксирао кров. Отприлике је то изгледало као данашње кућице за птице али без зидова, само са стубићима на ћошковима. У подножју стуба рођаци су стављали личне ствари преминулог, које су му потребне на другом свету.Међу њима је било не само оружје  већ и коњски појас; жена је остављала срп, судове, житарице и огледало.

Пепео покојника после горења, ставља се у посуду, постављало се на стуб, а затим се над остацима насипала велика хумка.

На врху се та структура са урном покривала белим платном.

Погребна јама се прво рукама засипала земљом а та земља са гробља је играла улогу средства везе са светом Нави.

Људи који су рукама бацали земљу у погребну јаму и на хумку, преносили су кроз њу део своје енергије покојнику –  да га подрже.

Ни у ком случају се није сматрало добрим, да погребна земља случајно падне неком за оковратник – то се сматрало ритуалом црне магије, при којем се нарушавао енергобаланс и прекидали енергетски канали оног ко наспе себи земљу за крагну. Врачаре обично користе ту земљу, да спроведу у наш Свет Нави силе и уз њихову помоћ да утичу на некога. Како за зло тако и за добро.

Хумке су се насипале како за једног покојника тако и за вишекратну употребу.

У њима су се од дрвених балвана радили пролази изнутра  а површина тла под гробом је била велика како би могли да се сахрањују и други умрли рођаци.

У спомен на велике заслужне људе – владаре, ратнике или свештенике правили су се Кургани великих размера.

За људе мање познате – насипали су се мали кургани.

Хумке на гробљу,  у долини предака, су се налазиле на одређеној удаљености једна од друге у шаховском поретку,  да би светлост Сунца могла да осветли све хумке и да сенка једне од хумки не пада на суседну приликом изласка и заласка сунца.

Након што је на кутију насула хумка, на њу се са западне стране стављао спомен камен или дрвена стела на којима се уписивало, чији пепео испод почива и где се приказивао симбол Рода. Шематски се на камену или стели приказивало да ли је сахрањен мушкарац или жена.     И данас често наиђемо негде на гомилу поређаних, један до других, камених споменика или равнокраких крстова, на којима је нешто уцртано и уписано. Е управо се о томе и ради. Ту су сахрањени наши преци након спаљивања. И ту заиста не би требало никаквих мистерија да буде, нити приписивати те споменике неким религијама, покретима и слично.

То су били људи истинског оригиналног Православља који су живели на овим просторима свуда и који су оставили своје трагове на тај начин. Уједно, то је и одговор зашто се не налазе или се налазе у малом броју скелети људи који су живели на тим просторима. Истина, неки, духовно напреднији су сами бирали да не буду спаљивани, сами контролишући процесе након смрти.

Ако је покојник био ратник, спроводила се погребна опроштајна вечера и представа. У представи су ратници и његови пријатељи са мачевима показивали пред Боговима битке и борбе  у којима је учествовао умрли ратник. То је била, нека врста позоришне представе.     Овај обичај погребне игре  сачувао се у великом броју области Украјине  све до почетка XX века.

Уместо израза жалости и туге у присуству покојника, сви присутни су се веселили, свирали су на народним музичким инструментима, певали, плесали, причали бајке, играли нешто попут драмских сцена и у забавном духу учествовали у представи. Све ово је било чувано од прадавних времена, када су људи имали правилан појам о смрти.

Следећег дана, ујутро, ишло се да се нахрани покојник – приносила се на хумку храна и остављала тамо. Са гроба се ништа није односило. До 9. дана нико више на гробље није ишао.

Као јело, односила се храна, палачинке, пите, колачи и др.

Традиционална ритуална каша било је основно ритуално обредно јело предака, каша скувана од целих зрна пшенице (ређе — од јечма или других житарица, а у последње време — од пиринча), преливана  са медом или медним сирупом.                                                      Припремала се као спомен на покојника као и на годишње празнике сећања на њега –  носила се у Храм као и на гробље –  делила се и комшијама и сиромашнима за помен Душе. Обично се та каша јела на почетку оброка или на крају и остављала се преко ноћи на столу „за Душе покојних“.

Носила се обавезно и погача или хлеб—чије је обредно коришћење познато данас. Данас памтимо украшене хлебове разним старим симболима код нас. Код Влаха је та традиција хлеба још увек заступљена и на њима се могу препознати стари православни и ведски симболи. Основна симболика хлеба је у вези са представом о смрти и загробном свету: погаче или хлеб се посвећују умрлом а симболично се њима „хране“ Душе Предака.

Као посредници између света живих и загробног света мртвих сматрали су се људи, који су „споља“: сиромашни и луталице. Њима су се давале погаче и хлебови.  Они су намерени првом сусретом Посебан значај у обредима имала је топла, прва погача или први хлеб а такође и последња испечена – сува, која је била на врху гомиле, за сврху прорицања.

На сахрани и помену хлеб се пекао као помен јело, посвећено умрлима.  На дан сахране на сто се стављало брдо хлеба или погача. Најстарији од присутних мушкараца ломи прву погачу, као хлеб и ставља је на прозор за душу покојника. На сахрани и поменима прва врућа погача као и хлеб се не сече, већ кида и ставља на прозоре, да би се њеном паром храниле Душе мртвих. Погаче су се у знак сећања остављале на гробу а остатак давао сиромашним странцима. Такође, поменске погаче послужују се по кућама рођака и суседа са молбом да помену умрлог. Погаче и хлеб се пеку на девети, четрдесети дан и за следећи помен а такође и на поменске („родне“) празнике. Веровало се, да онај ко пече погаче за помене, да се тај брине о исхрани Душе покојника.

Превео: Душан Ми

 

Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s