Велика Томић: Реч


Ти си мој грех и моја тама,
кад мркла ноћ дође,
ту је љубав
у ваздуху, 
око нас, у нама.
И речца, глува у глави бије,
тумара,
кривуда,
и преко мозга, само се слије.
Тек ми распламса душу,
сливањем у гушу.
Све слаткоће она би рекла,
низ језик, када би потекла.
Ал’ има ту затворску справу
затворена уста 
и на њима мандалу.
Затворише је неки момци јаки,
живу је клаше, 
ножеве оштрише на њеној длаци.
И сада, када је зрела,
свесна својих 
а и туђих дела,
нема стоји и нешто би рекла,
боји се, да би она…
Реч лепа низ воду утекла.

Једрост на измаку

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s