Велика Томић: ЗМИЈА (лирски коментар на ,,Вилењакову параболу о унутарњем путу,,)


Живот је гмизавац
из јајета што се роди
још од тада машта да се ослободи.
Кљуцка опну док је не разбије
исправи леђа а реп савије,
па се упути на стазе
криве и праве
да гледа лепоте
а једнако и страве.
Некима мама крила свезала,
некима је стопала за праг везала,
да не порасту и корак пруже,
некима посадила мирисне руже.
Гмизавац, порасте па се продужи
и путић му постаде ужи,
нађе камен и подера кожу,
свуче кошуљицу,
помоћу трбушних рожних плочица,
смота се у круг као лоптица,
сакри свој реп а главу истури,
да мотри на своје дело,
да га неко не растури.
Жао гмизавцу што
не доби крила,
окићен ђерданом о врату
не сачува скривена блага
што су људи њима и земљи оставили
у добима бекства.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s