Драган Симовић: Вилењакова парабола о унутарњем путу


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

(ВИЛЕЊАКОВА ПАРАБОЛА О УНУТАРЊЕМ ПУТУ)

Замислите овакву слику:

Ви се налазите у једном широком, несагледном а сумрачном пољу.

Око вас су многи људи, ројеви људи, мравињаци људи.

Сви се нешто мувају око вас, сви нешто тобож раде, сви се крећу и сударају у неком зачараном кругу, сви су успавани и умртвљени и сви су обхрвани страховима и бригама.

Поље је, као што рекох, сеновито и сумрачно као да је ту вечити вечерњи сумрак.

Испред вас је једна издвојена, посве усамљена планина која светли, једна једина планина на видику.

Планина није широка, око петсто метара у подножју, али је зато веома висока, можда, на тисуће метара, и подсећа на природом створену кулу.

Планину која светли – попут огромне змије чији је реп у подножју а глава на самом врху – опасује уска беличаста стаза.

На самом врху планине налази се велики драгуљ који из себе, без престанка, исијава титрајућу најдивотније плаву светлост.

Наравно, да сем вас, нико од људи не види ту планину, јер су људи опседнути својим опсенама и омајама, својим бригама и страховима.

Тај тренутак кад сте угледали планину која светли јесте тренутак вашег буђења, јер, да се нисте пробудили, ви не бисте ни видели планину која светли – не бисте ништа ни видели!

Истог трена, након буђења, ви се одважавате да кренете беличастом спиралном стазом ка самом врху, да бисте видели и опипали тајанствени драгуљ који из себе исијава најдивотнију плаветну светлост.

Док се лагано успињете беличастом завојитом стазом, ви истовремено почињете и да освешћујете и себе и свој живот и свет у којему обитавате.

Што више одмичете, што се више уздижете, вама све видније и јасније бива.

Пред вама се подижу копрене и завесе, пред вама се, кроз сумрачну маглу, отвара и указује један посве нови свет дивотних вагри, дивотне светлости, дивотног склада…

Слика тог новог света који вам се указује и отвара бива све чистија и јаснија како се лагано и смирено примичете врху планине…

На самом врху планине – после дана, месеци и година успињања – схватићете да тајанствени драгуљ плаветне светлости није ништа друго до ли Само Језгро Стварања, до ли Сам Извор Живота.

 

(У Великом Гају, 2. жетвара 7526.)

Advertisements

3 comments

  1. такавблогћедаБог

    Тај тренутак кад сте угледали планину која светли јесте тренутак вашег буђења, јер, да се нисте пробудили, ви не бисте ни видели планину која светли – не бисте ништа ни видели!

  2. такавблогћедаБог

    Инспирисана Вашим текстом Драгане,настаде ово…

    Змија

    Живот је гмизавац
    из јајета што се роди
    још од тада машта да се ослободи.
    Кљуцка опну док је не разбије
    исправи леђа а реп савије,
    па се упути на стазе
    криве и праве
    да гледа лепоте
    а једнако и страве.
    Некима мама крила свезала,
    некима је стопала за праг везала,
    да не порасту и корак пруже,
    некима посадила мирисне руже.
    Гмизавац, порасте па се продужи
    и путић му постаде ужи,
    нађе камен и подера кожу,
    свуче кошуљицу,
    помоћу трбушних рожних плочица,
    смота се у круг као лоптица,
    сакри свој реп а главу истури,
    да мотри на своје дело,
    да га неко не растури.
    Жао гмизавцу што
    не доби крила,
    окићен ђерданом о врату
    не сачува скривена блага
    што су људи њима и земљи оставили
    у добима бекства.

    Велика Томић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s