Владан Пантелић: “Косовски бој“ – Б а ј а з и т


  – друга од три приче-

Тако је беснео Мурат – Амурат Агара, а тако су беснели и његови синови Ја-коб и Ба-ја-зит, његове слуге, копљаници, заповедници и остали верни, верни поданици. Врела мисирска крв прамајке Агаре стварала је бујицу у његовом срцу, замагљивала и замамљивала му поглед негде пред Будимом градом.

Али Косово, Косово, Косово! Изазов за све силнике и крвнике. Пупак света… Жив-вир Мајке Земље…Потпуно је утонуо у проширену садашњост. Угледао је милионе, милионе божура, плавих и црвених, како јуришају једни на друге. Плавих је било деветнаест пута више. Слили су се у једну масу голему. Личило је, личило је, као да су плави легли на црвене и смождили их. Онда се пробудио. Божура нигде није било, само се света земља Косова црвенела као јутарње сунце. Нејасно је осећао страх праискони. То је био исти онај страх који су осећали сви претходни завојевачи све-те, српске земље, који су се овде ок-лизнули, земље П р а – и с к о – н и ј е. Тако ће се осећати с в и  будући похлепници, они што су дошли из простора иза Проклети-ја,
и они иза Атланти-ка, и они иза Будим-а.

У том страху праисконом затекла га је Лазарева здравица. Под њеним дејством копљаници испред шатора се раздвојише као, некада, Црвено море пред Мојсијем, а Мурат угледа Мач Душана Немањића, који је дошао да му, у једном трену тренцијатом, ода витешко Обилићко поклоњење.

Још се црвени божури нису ни расцветали, а Бајазит је преузео војску. Он се над одром свог оца заклео да ће написати муслиманску декларацију, створити бошњачки језик и државу, а од наре-вере нацију учинити. На том путу намере угаснуо је и његов брат Ејуб Ја-коб. На том путу згаснуће и васкрснуће и Стари Југ-Богдан, браћа Југовићи,
Дамјан, Милутин, Стефан, Јован, Андријаш, Војин, Комнен и Огњен, Срђа Злопоглеђа, Орловић Павле, Јанко Јуришић, Крилатица Реља, Живко од Хомоља – Буљубша Златна Нит, Палижа Иван, Овчар Јанко, игуман Стефан, Кузун Јањо, Мусић Стеван, Крајимир, Радич од Захумља, Иван и Милан, Лека и други.

Само неће Крст-аш од Умља. Вечно тајан ко Даница плава, вечно жесток ко вулканска лава, вечно славан као крсна слава, вечно уман ко Божија глава, вечно будан, вечно будан,никада не спава.

Као што рекох, “било је то лета 6897. године, индикта 12, месеца јуна, петнаести дан, у уторак, а час је био шести или седми, не знам, Бог зна.“ Не зна се ни крајњи исход битке,
али се поуздано зна да да су небески посматрачи, широм оносвета, прогласили Србе за победнике. Један такав глас оставили су и у овосвету, Французима – Венијаминовим Меревинзима као сведочанство несаломиво, сведочанство историје, које ће после 7500. године неприпадно сведочити чије је Косово, чије је Правово.

 

(Иѕ необјављене књиге “Плави Грал“)

С в о ј е ј а

Да би била
и срећна и моја,
мораш бити
слободна и своја.

  1. јул 2010. у 11:46 ·
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s