Традиционални помало заборављени инструменти


 

Старински музички инструменти у пракси су потпуно подређени свирачу.

Инструмент је у почетку био све што је могло да произведе звук или шум са циљем да се поспеши комуникација човека са вишим силама којима је одређени обред био посвећен.

За производњу звука у те сврхе користили су се лист, трава или перо од црног лука.

Касније, инструмент постаје сигнално средство, да би после година људског развоја он постао музичка справа у правом смислу речи.

 

 

 

Фрула је дувачки/аерофони инструмент који се прави од једног комада дрвета (углавном шљиве). Састоји се из чепа (данце) којим је инструмент затворен са горње стране (не у потпуности с обзиром да му је одсечен један уздужни део да би омогућио пролаз ваздуха кроз цев свирале). На полеђини инструмента налази се отвор са оштрим бридом који се назива ветрило, а који сече ваздух стварајући тон. На дну свирале налази се рупа која се назива одушка. На предњој страни свирале налази се шест рупа и једна на полеђини помоћу којих можемо извести седам тонова у две октаве (најчешће тонови дурске лествице, а по могућности молске).

 

 

Гусле су српски народни музички  инструмент са једном, или евентуално две жице. Најчешће су направљене од јаворовог дрвета. Као једножичани инструмент, гусле се срећу у Србији, Црној Гори,  Босни, Херцеговини и Далмацији. Гусле из Лике и Босанске Крајине углавном имају две жице.

Жице су направљене од тридесет упредених коњских  длака, као што је случај и са струном гудала. Гудало се користи тако што се повлачи по затегнутим жицама, производећи оштар и драматичан звук, који је изузетно експресиван. Гусле спадају у инструменте за које је потребно велико умеће свирања.

Саме гусле састоје се од музичке кутије која је пресвучена животињском кожом на коју се надовезује дугачак врат на чијем завршетку је изрезбарена животињска (најчешће коњска) или птичија (најчешће орао или соко ) глава.

При свирању, тело гусала се полаже на колена (у крило), док дугачак врат придржава длан једне руке.

Гусле су играле важну улогу у историји српске епске поезије будући да су гуслари — народни певачи, опевали догађаје из националне историје вековима, све док ти текстови нису коначно записани. Већина песама говори о временима отоманске владавине  и националне борбе за независност. Напорима Вука Караџића  многе српске епске  песме  записане су и сачуване већ у раном 19.веку.

У неким књигама и публикацијама се спомиње податак да су српске гусле дочекале Фридриха Првог Барбаросу  када се у 12. веку састао у Нишу  са србским владаром Стефаном Немањом, где му је Немања понудио помоћ српске државе у крсташком рату. Кажу да је Барбароса био задивљен звуком гусала и пјевањем уз њих, па се много интересовао око појединости везаних за гусле.

Гусле, као степски инструмент, даљим пореклом потичу из средње Азије. Срби, као једно од словенских племена  степског порекла, довели су овај инструмент на простор југоисточне Европе. Њени најсроднији инструменти су моринхур и игил. На врху гусала је често коњска или јарчева глава као симбол сточарства и номадских народа, док је гудало најчешће израђено у облику змије, као симбол горштачке љутине. Касније се на гуслама срећу ликови националних јунака, а није случајно што се праве од јавора, јер јавор као дрво има симболику у српској претхришћанској религији и означавао је култ предака. Такође се уз гусле славе преци.

Гусле се још срећу и у Сирији, а код Лужичких Срба  се среће гудачки инструмент под називом хусле. Такође, Срби који су мењали веру и примали ислам , били су задржали обичај опевавања својих муслиманских јунака уз гусле. Данас се овај обичај код њих готово изгубио.

 

Шаргија, врста тамбуре, дугачка најчешће 95-100 цм. Корпус шаргије је крушколик, а врат дугачак (око 50 цм); чивије се налазе на глави и спреда и са стране. Корпус има неколико мањих и један већи отвор. Шаргија има 5, 6, 7 и ређе, више жица и око 12 пречника.

Шаргија је раширена у Босни и на Космету. Њоме прате јуначке песме и свирачи у Босанској Крајини. Назив шаргија развио се из турске речи сарки (исток). Турци су је називали под именом тамбур сарки, а народна песма је спомиње као седефли шаргију.

Шаргија /саркија/ је врста тамбуре. Може имати 4 до 12 металних жица које се штимују на три висине: прва и трећа у размаку велике секунде, а друга која се налази у средини ја за квинту нижа од највише. Свира се уз помоћ терзијана, врсте трзалице од животињског рога. На највишој жици свира се мелодија, док остале жице служе као бордунска пратња. Уз свирку шаргије се углавном игра, али се играју и песме. Шаргија је заступљена у музичкој пракси на Косову и Метохију, Македонији и у појединим деловима Србије, на пример у ужичком крају.

Мање шаргије називају се тамбурице-бугаркице и оне се могу стегнути до веома високих тонова који дају веома висок и продоран звук.

Двојнице су пастирски или путнички инструмент а оркестарско музицирање у Србији је сасвим скорог датума.

Двојнице или свирале су народни дувачки инструмент. Састоји се од две цеви израђене једна уз дрзгу од истог комада дрвета, најчешће шимшировог. Горњи крај цеви, у који се дува истесан заједно. Свака цев има писак и рупице. Десна цев има једну рупицу више од леве и свира се двогласно.

Двојнице су обично извана украшене шарама изрезбарених, обојене жутим мастилом и сл. Као изразито пастирски инструмент распрострањене су широм Балкана. Служе за пратњу песама и плесова, највише кола.

Дромбуља — порекло овог инструмента везује се за Азију. Израђује се од метала у виду потковице кроз чију средину пролази еластична опруга, која је на једном крају слободна, а на другом причвршћена за гвоздени рам. При свирци инструмент се држи међу зубима, а слободан крај опруге трза се прстом.

 

Дудук (дуда, дудаљка; у Срему се назива и карабица), једноцевна свирала с ударним језичком на идиоглотном писку од трске или базговине. На широј цеви су две рупице за пребирање. У њу се утиче тања цев (писак).

У Црној Гори дудук има и по 5—6 рупица; употребљавају га највише пастири, али служи и за пратњу песме и плеса (нарочито кола).

Дудук је стари дувачки инструмент. Код нас је наша национална верзија и наводи се под седам различитих имена.

Зову је и дудук, свирала, двојница, свираљка, свиралица, фрулашица и свирка.

 

Труба је постала један од симбола СрбијеУ музичкој традицији српског народаинструмент представља важан елемент и јавља се у безброј облика, понегде је аутохтон, а негде усвојен из других култура.

 

Извод из текста: Стари инструменти | Народна традиција у  школи

https://narodnatradicija.wordpress.com/category/stari-instrumenti/

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s