Драган Симовић: Вилењакова парабола


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Једног је јесењег дана дошао код мог оца један човек из сокака, да му се пожали и изјада.

Отац је оставио све послове, справио кафу за обојицу, извадио из ормара зелену мораву, запалио цигарету, и рекао:

Причај ми, Србине мој, шта те тишти и мучи!

(Ја сам тада још ишао у основну школу, седео сам за столом, радећи домаћи задатак, и криомице прислушкивао њихов разговор.)

Човек је био доста уплашен и узнемирен док је причао оцу како му тамо неки људи прете, како га јавно и потајно прогоне, како му праве разне заврзламе и смицалице, како хоће да га бију због нечега – а да он ни сам не зна због чега!

(Тај наш сусед из сокака је и иначе често долазио код оца, да му се пожали и изјада, и увек је то бивало због тамо некога или тамо нечега.)

Отац је смирено и пажљиво слушао, држећи муштиклу од трешњевог дрвета у устима и, повремено увлачећи плавичаст дим…

Када се наш гост изјадао до краја, отац је спустио муштиклу с цигаретом на пепељару, насмејао се, пријатељски потпшао човека по рамену, рекавши му:

Е, мој Србине!

Бој се овна, бој се говна – оде кожа на врљику!

Онда је за тренутак застао, па наставио:

Људи те нападају, зато што си страшљив.

Да ти ниси страшљив, да ниси обхрван страховима, веруј ми, Србине мој! нико на тебе не би смео насрнути.

Победи страх у себи – па си победио све душмане своје!

Овој параболи о страху као нашем највећем непријатељу, ја немам шта ни додати ни одузети.

Сваки мој коментар био би излишан!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s