Божидар Мићановић Пивљанин: Изолда


Крај узглавља мога, стајала је она

ко Изолда некад, док Тристана чека.

Док пољаном пустом одзвањаху звона

мене гроб прихвати ко постеља мека.

Уз мантије црне свијеће и звона,

пред скромном лепотом вјечитога мира,

крај узглавља мога стајала је она,

да умрлу душу мучи ми и дира.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s