КАДА СЕКИРЕ ПАДАЈУ СА НЕБА


Да са неба осим кише, града и снега, могу да падају и животиње, сведочи ретка метеоролошка појава која се назива “киша животиња“ (rain animals), у којој са неба падају најчешће рибе и жабе, али и пужеви, птице и неки биљни плодови. Претпоставља се да до овог атмосферског феномена долази услед јаких ветрова који јадне животиње ухвате у свој вртлог, а потом их насумично избаце са тако велике висине да њихов пад на земљу подсећа на кишу.
Мада сви ветрови света до сада нису успели да усисају само секире са једног простора, код нас вековима постоји бојазан да би баш оне могле да падају са неба. Како је наш народ чувен по томе да пркоси судбини, он ће упркос и оваквој непогоди храбро хрлити да оствари оно што је наумио, што значи да се изрека “Идем, па макар секире падале са неба!“ може слободно заменити једном кратком речју – инат.
Секире још нико није видео да падају са неба, а израз постоји. Зашто?
Одговор се налази у словенској митологији, по којој је небом изнад нас владао Перун, бог грома и олујног неба, док је земљом владао змајолики бог Велес, који је поред Перуна био једино словенско божанство које су поштовали сви словенски народи. Колико је био велики утицај ова два божанства код нас и колико је њихов култ био снажан, говори податак да је доласком хришћанства улогу Велеса преузео Свети Василије, а Перуна Свети Илија громовник.
Перун је представљен као снажан мушкарац, дуге браде који поседује муње и громове. Док са женом Додолом (богињом кише) плови небом у кочијама које вуче јарац, он ствара толико страшну буку на земљи да од клопарања точкова грми. У његово магично оружје спада секира која приликом пада на земљу изазива удар грома, а место које је погодила се претвара у камен. Услед тако снажне моћи, секира је постала заштитни знак који су Словени попут амајлије носили око врата.
Као бог стоке, Велес је представљен као рогат, али снажан и мужеван човек. Био је заштитник пастира, мудрости и плодности. Верујући да им од њега зависи преживљавање, јер он поседује усеве, поља и животиње, Словени су према њему гајили страх и поштовање. Његова жена је била Девана, богиња лова и господарица шума.
Да ли због тога што је, како кажу легенде, Велес украо Перуну стада и поданике на земљи, или због тога што је током Перуновог венчања Велес изјавио љубав Додоли, њих двојица су били у озбиљном сукобу. Перун је прогањао Велеса по земљи, нападао га муњама са неба и гађао секиром која му се попут бумеранга стално враћала. Узимајући облик разних животиња, дрвећа и људи, Велес је успевао да побегне. Сматрало се да место у које је ударио гром је оно на које се Велес сакрио. И тако су падале секире са неба све док се Перун не умори или не успе да погоди Велеса, а онда у знак тријумфа на земљу пошаље кишу.
Отуда у жељи да истакне снажну вољу, у некој својој намери, наш народ ће и данас рећи: “Идем, па макар секире падале са неба!“.
Извод из текста Сање Бајић –Када секире падају са неба–
Извор- интернет страница „РАСЕН“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s