Верица Стојиљковић: Камен


Дозивам те јутром пре но очи отворим-

Дозивам те док сан пролази испод дуге-

Птица на крову стоји и ћути-

Слуша …замахне крилима и оде…

…Лети…

Ширим и ја крила  – лет

… Где глас мој већ милује ветар-

О душа се излила и

Прелила већ осликану слику…

…Меког предела

Звони глас бојом срца бојен-

На руку, спусти се као лептир…

…Бели камен… пулс  удвојен

Све прозрачно … а душу светли пламен

И дотакнута ћелија свака

Распршује се ,

Полако, без помака иједног

Место догађаја… и близу и далеко!

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s