Десанка Максимовић: Чобанин пчела


Био у старо време неки сиромашан дечак, без оца и мајке. Остављен сам себи, пође у свет да тражи рада. Обиђе преко десет села, нигде посла. Тек се у десетом засеоку прохте неком богаташу, што је имао посебна чобанина и за говеда и за овце и за свиње, да најми чобанина и својим пчелама. Он рекне дечаку: ако се поуздава да може чувати пет ројева пчела, а да ни једне једине не изгуби, примиће га у службу. Дечак пристане не мислећи много, јер је већ био малаксао од глади и лутања.

Тек кад изађе са својим крилатим стадом на ливаду, увиде у какву је тешку погодбу ступио. За трен ока му се неки ројеви изгубе у шуми, други се загњуре у цветалу траву, трећи одлутају по воћњацима. Једне једине пчеле није видео близу себе. Утеха му је била само што је знао да се пчеле пред вече и без чобанина враћају у своје кошнице, сем ако им се какво зло не догоди. Због тога непредвиђеног зла газда га је и најмио. Али како сачувати толике живе, немирне и још крилате створове са две обичне људске руке.

Видећи га замишљена, ливадски се цветови сажале на малишана и почну га тешити:

Не тужи нам, чобанче!

Ми све пчеле познајемо,

све богазе знамо њине.

Ако која и залута,

ми ћемо је повратити

с крива пута.

И шума му понуди своју помоћ:

Не брини се, чобанине!

Рој се пчела овде хвата,

белој букви око врата,

старом храсту око струка,

бресту око дугих рука,

о рамену младом клену,

и јавору о колену.

Сунце се међутим полако пело на небо, биље је све снажније мирисало, понека пчела би зукнула па се изгубила. Уморан од ходања чобанин је сео крај потока и утонуо у слушање жубора, а и отуд као да загргори утешан глас:

Чобанине, туге доста!

Ја ћу теби дати моста,

ја ћу теби дати брода

где је вода

понајплића,

пронаћи ћеш изгубљеног

пчелинића.

Тако је дечаку свак нудио помоћ, али се он ипак кајао што се примио таква необична посла. Тек пред вече се мало развесели кад се пчеле у гомилама почеше враћати са паше својим кошницама. Сео је на прелаз крај пута и бројао их једну по једну. Кад их је набројао преко неколико хиљада, постале су ређе па је посао лакше ишао. Најзад су се тако проредиле да се на сто тренутака само по једна јављала, док их није сасвим нестало. Дечак у страху срачуна да их се неколико изгубило.

Не смејући без њих газди на очи, пожали се ливади и замоли да му помогне. Истог часа је трава травци, цвет цвету слао поруку:

Нестало је седам пчела,

свих седам из нашег села.

Нек ливадска звоне звонца,

зевалице нека викну

из свег гласа,

нека рекне саси саса,

а броћ броћу,

нек глас оде кроз самоћу.

Чобанин замоли и шуму и поток да му, како су обећали, помогну, и мало је потрајало па су са свих страна стале стизати вести о изгубљеним пчелама. Прво дојави јагорчевина:

Ево једне, опила се

од мириса беле сасе,

па не може да понесе

ведро меда што је збрала

на ливади, пчела мала.

Дечак појури према томе гласу и пронађе пчелицу под сасом па је подигне себи на раме ослушкујући неће ли се још ко јавити. Тад довикну неки водоземац:

Ево једне крај потока,

скутове је оквасила

и рукаве до рамена

кад је хладну воду пила

па не може да се вине

у висине.

Чобанин и њу у трен ока пронађе па је дигне себи на друго раме појуривши према пчели што је звала однекуд из шуме:

Напале ме љуте осе,

љуте осе и стршљени,

хоће мед да узму мени,

да га својој кући носе.

Стигао је у прави час и одбранио је од готована који су је били пресрели код неке шупље букве. Док је гледао њу како весело лети кући, зачује опет пчелиње дозивање:

Чобанине, чобанине,

избави ме, жив ми био,

паук ме је заробио!

Он се осврте неколико пута и спази заробљеницу у пауковој мрежи. Кад је одреши и очисти јој крила од паучине, и њу пусти кући. Остало му је још само три њих да нађе, али му о њима ништа нико није јављао. Тек у зло доба зачује украј пута весело зујање:

Две су пчеле овде селе

да се мало провеселе

са попцима, бумбарима,

с мушицама, обадима,

са потоком и са свима

који хоће да су с њима.

Али чим су га угледале, и оне су пожуриле у кошнице.

Па ипак, није се дечак враћао лака срца на очи газди: једне још није било на броју. Колена су му се одсекла кад га је у дворишту угледао с прутом у рукама, љутита, јер је вероватно већ био приметио да му све пчелиње стадо није стигло. Требало је још стотинак метара до вратница и дечак се колебао да ли да бежи или да храбро стане пред газду, кад му се учини као да се нека пчелица ту, сасвим близу, смеје на свој пчелињи начин. Била је то збиља нека враголанка која се давно и давно сакрила дечаку у капу и тек сад кад је видела каква му невоља прети јавила се:

Подигла се цела врева,

једну пчелу траже,

а на капу пчела села,

неће да се каже.

Дечак брзо скиде капу и, наравно, нађе несташну бубицу негде за рубом. Није имао времена да је прекорева што га је толико мучила, већ појури с њом у двориште. Видевши да је и последња пчела пронађена, газда се одобровољи и задржа дечака у служби.

 

Desanka Maksimović Archives – Page 2 of 2 – Moje dete

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s