Лила / олалија / оратник / вртешка / машала


Летње светковине код балканских Словена употпуњене су обредним бакљама. Оне би се најчешће правиле уметањем коре трешње или брезе у расцепљени врх мотке, а затим би се додавале слама и смола, како би боље гореле. Овако направљена бакља носила је различите регионалне називе: олалија, оратник, вртешка или машала, док је најраспрострањенији назив лила. Према томе ће и читав низ обредних радњи бити назван лилање. Овим преносивим пламеновима настоје се проследити заштитничке и прочишћивачке особине огња. Ученици светковина лиле би запаљивали на ватри креса, а затим би их носили око кућа, обора, њива, па чак и читавих села. Након чега би се лиле побадале у поља и вртове где ће бити остављене да догоре. Све са намером да своја домаћинства испуне снагом ватре.

 

 

Текст: Душан Божић

Литература:
Анна А. Плотникова – „Лила”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Душан Бандић – „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991

Српска родноверна жупа „Луг Велеса”: Лиле

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s