Милица Костић: Богоносни цветићи


Богоносни цветићи  1

 

Цветићи смо ми Богоносни

Данас сам видела поподне твоју песму

И одмах осмех и радост полетна

А сада ти пишем и душа се сама смеши

Прелепо све у чистоти срца и душе исписано

 

 

Баш сам се пробудила јутрос у рану зору

И отворим прозор да уђе свежина

И тада сам угледала месец

Још је ту – одмиче према хоризонту

Као што си ти писао

 

Већ је пола шест па се осети нека моћ изјутра

Шта ли то наш Владан ради?

Да нас овако подиже и соколи у духу и Свести

Питам се питам а онда ме нападну неке мисли

Хоће тако некад да нападну – то расчистим

 

 

Отворим се и вратим у пространство тишине

И речи срца које су тихе–причају осећањем

И тада то све разумеш!

Нежне –предају се лепоти и милости

И воле и у свему виде добро

 

 

Увидела сам да човек може бити

Са својом душом у уму или у свести

Тј, Разум Творца да користи

Већина је у уму Рептилијана

И емоцијама – љутња бес

 

 

Богоносни цветићи  2

 

Већина реагује нагло и јако

И тек их понекад дотакне душа

И онда се поново враћамо на исто

Најлепше и исконско је бити са душом

У најдубљој дубини и у Свести

 

 

И највишој висини у свом духу од постања

То је права Божанска Сварожница Вертикала

А то је дуга и друга прича!

Преко великих препрека и боли треба прећи

А најбитније је знати ко си и куда си кренуо

 

 

И битно је да су уз нас Бели Богови

Али да кратим јер ти то знаш

А када једном себе поставиш

И подигнеш изнад – добро лоше

Свако иде на свом путу и напредује полако

 

 

Дошли смо да пронесемо Бога Вида

У Виделу јер је било крајње време

Он пали праискону ватру и светло

Да и остали угледају светло дана

и протерају и избришу трулежно тамнило

 

 

Волим да гледам пун месец

Синоћ сам и гледала и слушала

Све те лепоте које причају

Светло лепоте те купа и милује

Као да су све душе погледом сакупљене

 

 

Богоносни цветићи  3

 

Светле душе и шаљу своја осећања

И трептаје ока месецу

Он као да прима од земаљских душа

Све снове и лепоте и ту их чува

Ушушкано и склупчано као клупко

 

 

Сунце је оно што се нама одаје

Из оностраних и вишњих светова

Тако раширен зрак право у тебе се лепи

И предаје податке  осталих светова

Сунце је изгледа скуп свих оностраних душа

 

 

И светли у знању

И нама се предаје у чистини

Сјајног Жарка Сјајка

… А звезда – то је нека планета

И на тој планети постоји део мене

И јавља ми се и поздравља наша дружења

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s