Др Драган Шкобаљ: Да ли ће се наша плава планета ускоро звати зеленом? Део – трећи


Да ли је угљен-диоксид узрочник повећања температуре на планети Земљи?

Који су аргументи оних који сумњају у тачност теорије о глобалном загревању?

Када се на интернету потражи било шта у вези глобалног загревања или гасова стаклене баште добија се велики број одредница које је немогуће обухватити, али у ставовима има доста разлике. Сваки аргумент за има и аргумент против. Велики број научника има дилему или отворено одбијање ставова о томе да је СО2 главни кривац, сматрајући то загревање уобичајеном појавом у историји Земље. Ово није само академско него судбоносно питање ововремене цивилизације, неопходно је дилеме разјаснити, а онда деловати, сигурни у оно што треба урадити, јер у решавању овог питања грешке нису дозвољене, а погрешне мере могу скупо да нас коштају.

Проблем са гасовима стаклене баште, био он стваран или умишљен, значајно утиче на наше будуће активности, а тренутно највише на планирање енергетских извора и потреба. Уз многа питања која прате планирање и изградњу нових енергетских капацитета, намеће се и питање везано за емисију гасова стаклене баште, посебно СО2. Обзиром на правац размишљања, постојеће и планиране прописе и посебно на преовлађујућа друштвена усмерења биће у тој области доста тема за дискусију. Много шта је ту неизвесно: поузданост и економичност нових извора енергије, да ли после Фукушиме атомска енергија и даље остаје једна од алтернатива, у којој мери и времену остали извори могу преузети део производње енергије која се сада ослања на фосилна горива, (2007. године 85 % примарне енергије дошло је из фосилних горива). Производња примарне енергије из фосилних горива, пре свега угља, још деценијама ће имати значајан, ако не и доминантан, удео у задовољавању енергетских потреба човечанства. Следи и висока емисија СО2. Шта од тог озлоглашеног гаса можемо очекивати?

ЕУ је прихватила, само она, политику ограничавања емисије „гасова стаклене баште“ (ГХГ/GHG /, посебно СО2. С тим у вези веома је битно где градити нове енергетске објекте. Од тога где се они налазе, произилазе и обавезе плаћања трошкова за емисију СО2. Последице тога осетиће сви грађани Европе, преко трошкова за нова обавезна светлосна тела, таксе за аутомобиле, панеле за вишак од прописане емисије СО2. ЕУ је у оквиру своје политике трговине квотама за емисију СО2 (European Union Emissions Trading Scheme – EUETS) прописала свим авиокомпанијама, које лете на европском небу, таксе за емисију гасовима стаклене баште /ГХГ. Луфтханс је за 2012. годину платила око милијарду евра. Део тих трошкова ће авиокомпаније пренети на цену карата.

Да би се умањили могући неповољни ефекти глобалног загревања, ако су тачна предвиђања PCC-a, емисија СО2 морала би се смањити за 50 %, уз 80 % смањивања емисије у најразвијенијим земљама, што сада изгледа немогућа мисија, јер се САД, Индија, Кина, Бразил, неке друге доминантне и економије у развоју не понашају у складу са најављеном опасношћу. Они чак шта више повећавају употребу фосилног горива, а тиме и емисију СО2.

Табела 1. Емисија СО2 у неким земљама

Држава           Еквивалент емисије СО2 кг/становнику у 2000.г            Ниво за који енергија

                        прелази ниво одрживости

 

Мексико         1.148   2

Француска     1.639   3,3

Немачка         2.678   5,4

САД    5.628   11,73 пута

У ЕУ јавности се представља теорија да је наша цивилизација, повећаном емисијом СО2, главни узрочник климатских промена и катастрофалних временских појава у будућности. Политика коју спроводи ЕУ, у намери да ограничи емисију СО2, без резерве је подржала велика већина средстава јавног информисања као „опште познату“, пласирајући информације које један део стручне јавности оспорава. Оспоравајућа гледишта ретко кад налазе медијски пут до европских житеља, који ће на крају платити највећу цену ако баш није тако како се представља. Ставове који демантују тезу о СО2 као кривца за климатске промене треба бар размотрити пре него што се заузме коначан став по том питању, нарочито ако тај став има утицаја на животе већине. Није добро при заузимању коначног става узимати у разматрање само ставове и мишљења једне стране. У овом раду дају се неки погледи и тумачења који су у супротности са већинским мишљењем, да је СО2 главни узрочник климатских промена, и оно што нас, у вези с тим, евентуално очекује.

Ево неких погледа оних који мисле да СО2 није главни кривац за глобалну промену температуре:

  1. У прошлости промене у количини СО2 нису пратиле промене.
  2. Температура је бивала приметно нижа или виша, а удео СО2 у атмосфери није увек следио те промене.
  3. Водена пара је најефикаснији гас стаклене баште.
  4. Узроци загревања атмосфере се не слажу са оним што би очекивали од ГХГ.
  5. Антропогени извори СО2 у поређењу са природним су занемарљиви.
  6. Температура на Земљи првенствено следи активност Сунца.
  7. Резултати примењених модела још увек нису довољно сигурни да би се на основу њих доносиле одлуке са дугорочним дејством

До промене климе је долазило у целој историји Земље. При томе се промене у количини атмосферског СО2 често нису подударале са променама температуре. Како се може тврдити да СО2 подиже температуру? Шта се може закључити на основу историјских података?

Када се посматра реконструкција температуре и промена атмосферског садржаја СО2 за последњих 300–400 хиљада година, урађено на основу узорака леда са станице Восток на Антарктику, запажају се три периода значајног отопљавања. Сваки овај период завршавао се захлађењима познатим као ледена доба. Ови периоди трајали су десетинама хиљада година и доводили су до драматичних промена климе и биодиверзитета на Земљи. Оно што се такође запажа јесте да је свако отопљавање настајало значајно пре пораста концетрације СО2. Мерење изотопског састава аргона у мехурићима ваздуха заробљеним у узорцима леда, у периоду око 240.000 година пре садашњег времена, сугерише да пораст СО2 касни за почетком пораста температуре за 200–800 хиљада година. Ово значи да пораст концентрације СО2 не изазива пораст температуре током деглацијације. Насупрот, пораст температуре океана доводи до пораста атмосферског садржаја СО2. Када је температура на максимуму циклуса, почне да опада, концентрација СО2 наставља да расте током следећих векова. Како СО2 расте, температура пада, што је у супротности са ставом да је СО2 основни покретач климатских промена. Подаци из леда то не показују. Свака страна ово тумачи на свој начин. Присталице тоталног глобалног загревања (ТГЗ) кажу да СО2 не иницира загревање али да га појачава.

Температуре су и у ближој прошлости већ биле приметно ниже или више а удео СО2 то не прати. У 15. и на прелазу 17. у 18. век у Европи је настао период веома хладних зима, са просечном температуром нижом од вишегодишњег просека, а није забележено да је удео СО2 у атмосфери пратио ове промене. У ближој прошлости, на основу резултата мерења може се закључити, температуре су у паду почетком прошлог века, након тога показују раст у периоду од 1920-1940, а затим поново падају или стагнирају све до средине 60–тих година. Промене концентрације СО2, у овом периоду, које би пратиле овакве промене, нису забележне.

Средњевековни пад температуре се поклапа са неуобичајено малом активношћу Сунца, познатом као Маундер–ов минимум (види оригинални текст), са врло ретким појавама пега на Сунцу.

У том периоду Балтичко море се замрзавало као и већина река у Европи, укључујући и познате канале у Холандији. Алпски глечери су се проширили на некада обрадиве површине. Усеви су доносили мање приноса, појавила се глад, а у неким регионима дошло је до смањивања популације. Цео овај период је познат као Мало ледено доба. Све ово је навело поједине истраживаче да сугеришу да треба да размотримо и друге узроке климатских промена, а не само „гасови стаклене баште“ (ГХГ/GHG /ГХГ, а сунчеве активности су једна од тих алтернатива. Основна идеја коју износе соларни физичари је да би активности Сунца могле бити један од важнијих разлога уочених климатских промена повезаних са променом температуре. Истиче се да Маундеров минимум није само од интереса за соларне физичаре у контексту теорије о магнетској активности Сунца, него би могао бити и пут ка одговору о утицају променљивости зрачења Сунца на климу Земље. Ову идеју је прихватио један број истраживача, као и бројни нови докази, да је варијабилност соларне активности један, ако не и основни чинилац запажених климатских промена повезаних са глобалним загревањем.

Доуглас Хоyт у својој књизи (види оригинални текст)  истиче да је велики број пега на Сунцу за време 12. и 13. века учинио Земљу значајно топлијом. Тај период се карактерише високим средњим глобалним температурама. Појединци говоре да су и више него што је забележено данас. То је омогућило Викинзима да населе Гренланд. Ако направимо поређење са тим временом, у прошлом веку током 1960. и 1990. су уочена два најснажнија циклуса Сунца од 1610. па до наших дана. У том периоду се уочава значајни пораст температуре. Закључак Хоyт-а је да је соларна активност у прошлом веку (20) порасла и да одговара осмотреном порасту температуре боље него промене концентрације СО2. Ј. Боттер додаје да њихови резултати потврђују корелацију температуре са дужином соларних циклуса. Кад је Сунце активније и Земља је топлија и обрнуто. Да ли Сунце управља климом наше планете?

ГИСС институт  (види оригинални текст) тврди да Земљин енергетски биланс остаје ван контроле упркос неуобичајено ниској соларној активности. По њима ГХГ остају и даље главни узрочник климатских промена на Земљи, а не промене активности Сунца. Скептици закључују да Сунце, а не СО2 одређују температуру Земље. Њест додаје да „модели које је он користио сугеришу да Сунце утиче на климу више него што говоре извештаји ИПЦЦ-а и процењују да Сунце можда доприноси половини од забележног раста температуре у 20. веку. Утицај Сунца на климу Земље, у смислу промена соларне активности није још довољно разјашњен. Ако недовољно познајемо главне факторе климатских промена, треба бити веома опрезан у извођењу закључака, да је /гасови стаклене баште/ГХГ главни узрочник глобалног загревања. На климатски систем Земље утиче велики број физичких процеса, укључених у релацији океан – копно – атмосфера. Како из огромног броја утицаја можемо издвојити пораст концентрације гасова стаклене баште као искључиви узрок глобалног загревања?

Да би се разумела мерења из последњих десет година, у ширем контексту дуготрајних климатских промена, морају се посматрати промене температуре за неколико деценија. Поређењем нивоа СО2 у атмосфери са одговарајућим температурама за период 1964–2008, постаје јасно да чак и у дужем пероду загревања постоје кратки периоди хлађења. Осматрања вршена широм света говоре да није било раста температуре у последњих 12 година.

Заинтересованост обеју страна за аргументе „за“ и „против“ загревања су очигледни. Посматрано са стручног становништа, метеоролози, климатолози, атмосферски физичари и хемичари, који су „откривање“ антропогеног доприноса глобалном загревању углавном приписали себи у заслугу, заборавили су да треба још некога питати за мишљење. Соларни физичари стално наглашавају могућу важност дужих временских промена соларне константе. Као главни разлог климатских промена, били су неоправдано игнорисани. Нема података о сунчевим пегама пре 1600. и о томе се поуздано не може закључивати, али многи се слажу да је Маундров минимум једно од објашњења за периоде хладније климе.

Случајно, а можда и намерно, се предвиђа да најутицајнији гас стаклене баште није СО2 него водена пара. Водена пара задржава топлотну радијацију стотину пута ефективније него СО2. СО2 је најважнији гас стаклене баште, у делу у коме је антропогеног порекла, али по учинку је много важнија водена пара која доприноси од 76 % до 95 % природном ефекту глобалног загревања. При концентрацији водене паре од око 4 % у ваздуху се просечна температура повећава за 30 ºС (што је отприлике сада ситуација на нашој планети и одговара природно присутном ефекту стаклене баште). Сви остали гасови стаклене баште заједно, доприносе само за још неки степен. Треба поменути учинак засићења. Механизам је најлакше објаснити применом праве стаклене баште. Прозори застакљени стандардним стаклом дају највећи топлотни ефекат, повећање дебљине стакла скоро да нема мерљивог ефекта на постигнути ефекат. Слично вреди и за СО2. Утицај првих 20 ппм СО2 на загревање је већи него свих преосталих 360 ппм. Поређење количине СО2 у прединдустријском периоду и у 2008. години, по тој хипотези би допринео повећању температуре од само 0,1ºС. Ако би актуелни ниво СО2 порастао на 600 ппм, то би допринело додатном порасту температуре од само 0,3 ºС. Многи не верују у ова тумачења, али нико није показао да не важе. Око ове теорије нема усаглашености, као и око неких других теорија. Сагласности нема ни око садржаја СО2 у ваздуху. Приказани резултати се тумаче или оспоравају. Поједина истраживања показују да копнени екосистем и океани имају много већи капацитет да прихвате СО2 него што је процењено и коришћено у моделовању климатских промена.

Интересантан је извештај IPCC-a из 2007. у коме се каже да још нема статистички значајног тренда у брзини пораста СО2 фракције од антропогених извора од када су почела атмосферска мерења СО2 у 1959. Фракција у ваздуху показује малу промену у току овог периода. У извештају се даље наводи да је и процењени ефекат аеросола мањи од очекиваног и да у томе остају велике неизвесности. Не треба увек слепо веровати прорачунима.

По неким научницима, модели могу да буду непоуздани. Савремени модели су развојем рачунарства јако напредовали. Они тешко симулирају природне појаве. Најмоћнији метеоролошки модели могу поуздано предвидети временску ситуацију за највише 7–10 дана. Све више од тога је нагађање. Динамика промене климе се моделује системом нелинеарних парцијалних диференцијалних једначина. Резултат зависи од употребљене методе за налажење решења и улазних параметара. Климатске промене садрже законитости које још недовољно познајемо, не познајемо ни све потребне параметре са довољном тачношћу. Модели третирају океанску воду као дестиловану а у реалности она је пуферски систем за СО2.

 

Прорачуни око копнене емисије СО2 не узимају у обзир урбанизацију, а прибилжно су познати ефекти нестајања шума. Многи резултати моделовања занемарују потребу за високом поузданошћу улазних података. Сва мерења имају одређени степен несигурности, а код тумачења постоје значајне разлике. Различите технике мерења температуре могу дати разлику од 0,05–0,15 ºЦ, што је 10–30 % од забележеног пораста у последњих 10 година. Различите технике обраде података могу произвести разлике у реконструкцији регионалних температурних промена. Температуре пре 1850. углавном се дају на основу реконструкције, по различитим основама. Да ли знамо колико су оне тачне?

Број осматрачких мерних станица смањен је од 1990. за преко 60 %, а вишеструко је порасла неажурност у достављању података са преосталих станица. Ово се нарочито односи на земље бившег Совјетског Савеза и Африке. Игнорише се сазнање да већи број станица не задовољава стандарде.

Наведени проблеми могу значајно утицати на излазне резултате примењених модела. Савремена сателитска мерења превазилазе ове проблеме. Помало је неочекивано да је распон предвиђених промена средње глобалне температуре у 21. веку тако велики од 1,7–6,5 ºЦ (у односу на укупну промену за протеклих 130 година од 0,8 ºЦ).

Поједини научници тврде да модели успешно репродукују трендове глобалне температуре на Земљи од 1900. године. Климатски модели су већ предвидели многе феномене за које данас имамо емпиријске доказе. У извештајима НЕРА ((види оригинални текст) се каже да промена у сунчевој активности може такође имати значајне последице на глобалну и регионалну климу. Тренутно смо у периоду брзих климатских промена. Колико се од тог загревања може приписати антропогеним факторима? О овом се жустро расправља. Расте спознаја да је значајна компонента отопљавања у 20. веку услед емисије гасова стаклене баште.

Расправа о стварним узроцима отопљавања ће се и даље наставити. Иза обе стране стоје снажне интересне групе и што је политика дубоко увучена у ту причу. Модел и статистика неће дати ваљан одговор без бољег упознавања физичких појава које стоје иза уочених промена. Да би се утврдило која је страна у праву, потребно је успоставити научну дебату са толерантним дијалогом. Погрешни закључци, који се уочавају код обе стране, не треба да дисквалификују целу област истраживања. Веома уверљиви аргументи могу се навести у корист тезе да је Сунце покретачка снага климатских промена, али то не значи да се све климатске промене могу објаснити утицајем Сунца и да је антропогени утицај у свему томе неважан. Није јасно колико сваки од ових механизама доприноси уоченом порасту температуре. Клима на Земљи је увек била променљива. Прави трендови промена могу се очекивати само у дугом временском периоду, можда не краћем од 100 година.

Потребно је уложити много труда и рада у целом свету око исправне дефиниције ове веома значајне појаве. Не сме се дозволити да политичка позадина превазиђе науку. Уколико се то деси онда је и опстанак човечанства на планети Земљи под великим упитником. Борба научних мишљења је главни путоказ за одржање човечанства.

Извор: ОТКРИЋА

http://www.prozorivrata.com/da-li-je-ugljen-dioksid-uzrocnik-povecanja-temperature-na-planeti-zemlji/

 

 

 

Advertisements

One comment

  1. Жељко Стрика

    Зашто бисмо вјеровали онима који мисле да су владари свијета,
    и који, само по допуштењу, могу да манипулишу климом,
    па да онако, узгред, и овом „топлотном валу“ дају име „Луцифер“? (како су то неки већ примјетили)

    Зашто бисмо вјеровали онима који су смислисли хелиоцентричну слику свијета,
    како би Творца избрисали, а човјека , Његово чедо,
    подвели под случајну појаву, и мало безначајно зрнце прашине у бескрајном пространству?

    Не бојте се, неће се полови помјерити (а ни отопити),
    они и не постоје онако како су представљени,
    – иначе то не би биле забрањене зоне.
    Не бојте се неће вам метеори пасти на главу, неће се сунце угасити,
    неће земља никуда скренути, или стати,
    – јер се и не креће..
    Не бојте се, над нама бдије плави свод, водеан, којег држи магнетно поље земље,
    и сунце није милионима километара далеко,
    – погледајте зраке сунца у шуми, оне нису паралелне.

    Није било слијетања на мјесец, и врапци на гранама пјевају да је цар го…

    Зашто бисмо ми вјеровали онима који одржавају такву слику свијета?
    И зашто бисмо вјеровали, мора се и то рећи, браћи Русима
    – без њих не би било могуће одржати такве лажи у животу.
    Све вијести овога свијета почињу истом сликом
    – са ротирајућом куглом: каква случајност!
    Искључите телевизор, да се, поред свих осталих бедастоћа и лажи које се приказују,
    свакодневно не контанимирате и највећом лажом овога свијета.
    (избаците ту слику из главе!)

    Јер, зашто бисмо ми вјеровали њима,
    када можемо да ослушнемо Творца у нама!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s