Драган Симовић: Вилинска љубавна прича


У сумрак једног пролетњег дана, пре много лета, кренуо сам на далек пут, да тражим љубав своју из једног давно минулог живота.

Обишао сам многе земље и градове, у потрази за Оном која, давно негда и некад, у једном ранијем животу, бејаше љубав моја.

Пролажаху месеци и године, смењиваху се годишња доба у бескрајном низу, и ја се, уморан од лутања и трагања, у једно јесење вече, док жуто и румено лишће на ветру лепршаше, вратих у село предака својих, давно напуштеном дому своме.

Заставши, изненада, у сутон румен и зелен, пред вратима врта својега, смотрих под крошњом столетне липе, витку прилику, са нестварним сјајем у очима, како се, под пуним Месецом, на ветру лелуја, повија и њише.

Јеси ли ти свих ових година тражио мене? – чух мио, нежан и лепршав глас.

Тражио сам Ону чије име не знам, а чијег се лика само из једнога давнашњег сна присећам, – прошаптах збуњен, с тугом и сетом у прсима.

Ја сам Она коју си тражио по далеким земљама и градовима. Све ове године ја сам те, у дому твојему, стрпљиво чекала, јер сам знала да ћеш се вратити на крају пута својега, –дрхтавим и једва чујним гласом, прошапта витка прилика, излазећи испод модре столетне крошње, и ја – тек тада, под пуним Месецом – препознах лице Оне коју  сам, на прашњавим путима далеких светова, кроз многе минуле године тражио.

 

(Негде у пољу банатском

спрам Вршачког горја,

у вечерњи сутон румен,

  1. гумника 7526.)
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s