Међаш


Граница земљишног поседа одређеног насеља и имања у њему, назива се међа. Када није било могуће утврдити природну границу помоћу река, планина, долова или стабала, постављао би се камен међаш. Постављање овог граничника пратио је низ обредних радњи, а самом полагању присуствовале би све стране које су њиме омеђане. Након тога међаш се сматрао светињом. Избегавало се било какво његово скрнављење, па чак и само додиривање. Исто тако око њега би обилазиле и обредне поворке. Тако да је практична улога међаша била додатно прожета светошћу. Тиме што се налазио на граници бивао је у стању неодређености, прожет божанским и оностраним.

Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић – „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Бранислав Русић – „Старији обичаји код одређивања земљишних међа и око пољских радова у Кичевији“, Гласник етнографског музеја у Београду XIX , 1956, стр.1-26.

Фотографија:
Мартин Мартинов

Извор: Српска родноверна жупа „Луг Велеса“

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s