Верица Стојиљковић: На Стени Сан


Бејах на високој стени негде

поред океана окупаног сунцем

те му боја и не беше плава

Златило се унутар и око мене све

Ал тугом неком дисала је душа

Којим чудом доспех ..  ова места…

Чине се ко зачетак самог света…

Као капи, пале су у воду,

Моје празне мисли…и

Узбурка  се она, … полетеше људи

Видно невидни,  пријатељи мили

Загрљаји  топли озарише свет морских дубина

Водо драга, сестро рођена ми,

У посети ти нисам дуго била

Бог Водени подиже се из даљина а

Поздрав славни сети ме на мајку

Земљу, коју дуго исто нисам посетила

Уроних у срце њено, нежно, осећајно,

Меко, мило,  што ме унутар себе свило

О милина будна  вечно, у том трену,

Купала ме љубављу, као на рођењу

Поглед је подигла, према

Сунцу једном погледала

И знадох да тамо се отићи треба

Иза кривудавих звезданих путева

Стиже се до Њега и његовог неба!….

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s