Драган Симовић: Вилењакова онострана поетика (4) – Или буди свој, или умри!


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Мени је мој отац, горштак и прекаљени ратник са трима ранама из рата, говорио:

Или буди свој, или умри!

А онда је, увидевши да је био преоштар, пришао мени, помиловао по глави и, загледавши ми се у очи, уз осмех додао:

Ако ниси свој, свако ће ти лупати чврге и завртати уши.

А бићеш свој само онда ако си неустрашив и јак у срцу.

Не дозволи да те ико бије, ма колико био јачи од тебе, али ни ти немој никога да бијеш, сем кад се браниш.

02

Тукао сам се, као дете, много и често, поготову у школи.

Но, увек је то бивало у одбрани.

Никада никога нисам први нападао, никада никога нисам изазивао, али, кад би неко насрнуо на мене, кад би почео да ме вређа и псује поганим речима, био сам веома жесток, ма колико да је тај неко бивао крупнији и снажнији од мене.

Кући сам често долазио раскрвављен и поцепан, но, никада се никоме нисам пожалио, поготову не оцу.

Тајио сам боли и патњу у своме срцу, борио сам се са самим собом, и, чекао прилику кад ћу да вратим мило за драго онима који су ме тог дана истукли.

Уколико би они који ме нападају били много крупнији и јачи од мене, гађао сам их каменицама, циглама и свачим што ми до руку дође.

Некима сам и главе разбијао, те због тога бивао строго кажњаван у школи, од наставника, но, упркос свим казнама, никада нисам дзвољавао да ме ико бије.

После неког времена, када су дечаци из мојега окружења схватили да сам жесток и ратоборан, престали су да ме дирају и изазивају, чак су се трудили и да ми се приближе, те да ми вајни пријатељи постану.

Људи су по природи својој подмукли, погани и зли, али, када схвате, да сте ви вук, да сте ратник, да бијете и гризете жестоко у одбрани, тада се, подвијених репова, повлаче у своју љуштуру, престају више да вас изазивају и да се бију с вама.

03

Древни су знали:

Очеви васпитавају синове, а мајке кћери.

Тамо где мајке васпитавају синове, а очеви кћери, ту нема ни синова ни кћери!

Отац представља вертикалу, а мајка хоризонталу.

Деца су јака и неустрашива, усправна и часна по оцу, а осећајна, маштовита и милосрдна по мајци.

Од оца наслеђују знање, мудрост и част, а од мајке осећајност, љубав и душевну лепоту.

Када се приме све племените врлине, подједнако и од оца и од мајке, тада деца постају потпуне, самосвојне и самобитне личности.

То су, уистини, будући богови и богиње!

(Негде у банатским пољима, у рано јутро, 30. гумника 7526.)

Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s