Милутин Бојић:Лепота


Ти гледаш водопад како се пенуши,

слушаш фијук ветра крај речних обала,

и осећаш маглу што штипа и гуши,

но не видиш сунце у бари сред кала.

 

Гледаш како грана за граном се суши

и прелива јесен изнад морских вала

уморнога сунца хиљадама шара

и мре тисућ боја шумом четинара.

 

И гледаш кад јутро из ложнице ступа,

и слушаш клептање изгладњеле чапље,

гледаш како месец млеком брда купа

и сањива роса јутром с ружа капље,

и не видиш ништа и корачаш даље

плачући што небо само сумор шаље.

 

О, мислиш ли можда, постоји лепота

далека и чудна, непојамна ником?

Блудећи је тражиш стазама живота,

очајно је кличеш својом грубом виком,

а вретено своје Парка кад размота,

смућен ћеш чезнут’ за слућеном сликом

незнане лепоте.

 

Чуј, у теби све је:

тобом цвет мирише, тобом сунце греје

тобом небо плаче, тобом горе цепте,

у царству лепоте жена круну носи,

тобом поноћ блуди, тобом звезде трепте,

тобом зло се цери, тобом самрт коси,

анђео и демон тобом с неба слећу

тобом Господ живи, светови се крећу.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s