Драган Симовић: Звезде су биле моји путокази


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Трудио сам се, од ране младости, да будем присутан, да будем овде и сада, да живим садашњи тренутак.

Ни са двадесет година нисам водио празне, несувисле и бесловесне разговоре, разговоре без сврхе и смисла.

Оно што се у свагдањем говору назива ћаскањем, то је чисто празнословље.

Ћаскати, значи празнословити, значи причати приче ради, причати а ништа битно и суштаствено не рећи.

Себи сам увек говорио: немаш времена за глупости овога света!

Време је драгоцено и непоновљиво, ако је човек посвећен раду на себи.

Сваки тренутак је битан и сушт.

У сваком тренутку, гле! ми напредујемо, растемо и узрастамо.

Постоји један једини пут, а то је пут навише!

Сви други путеви јесу стрампутице и беспутице.

Хоризонтални путеви су као и ћаскање.

Крећеш се, а боље би било да се уопште не крећеш.

Имаш илузију да некамо идеш, а, уистини, никамо не стижеш.

Вртиш се укруг, замајаваш и замлаћујеш самога себе!

Често сам, и у младости, бивао усамљен, али ми самоћа никада није тешко падала – напротив! – уживао сам као нико у самоћи!

Више сам волео да се крећем усамљен, него да боравим у друштву које ми се не свиђа.

Био сам вук самотњак.

Следио сам своје снове и визије, следио сам своју унутарњу звезду.

Звезде су биле моји путокази.

Моји знакови покрај пута нису били на Земљи, већ на Небу!

Но, морам нешто да вам признам.

Није било лако издурати све то у овоме свету.

Људи највише зазиру од вука самотњака.

Плаше га се, па из страха насрћу на њега, баш онако како сеоске псине насрћу на горскога вука који би залутао у село.

Растао сам на селу, где се сви људи међусобно знају.

Но, уопште ме се није текнуо дух села, дух паланке.

Иако сам, како рекох, стасавао у малом банатском селу од неких четири тисуће житеља, понашао сам се као да живим у највећој светској културној метрополи.

Помно сам пратио сва светска културна, књижевна, филмска, уметничка и музичка збивања (позних педесетих и шездесетих  година прошлога века) као да живим у београдском Кругу двојке или на париском Монпарнасу.

Уопште није важно ГДЕ живите, већ КАКО живите!

Са којим мислима, визијама, идејама и сновима се будите и одлазите на починак!

Ко вас и шта води, и камо вас и зашто води!

Важније од свега онога што ИМАТЕ, гле! јесте оно што ви, уистини – ЈЕСТЕ!

Казујем вам из суштаства бића: боље је БИТИ, него ИМАТИ!

То што ви ЈЕСТЕ, вредније је од сваког ИМАЊА.

(У позни вечерњи час, 14. рујна 7526.)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s