Ирена М.:КЛИЈАЊЕ…


 

N2_5086_56Лагано топе се сати…Клизе низ

суморна лица,испирају траг смисла

додају трагове,ожиљке

непроживљеног трена.

 

И помислих-Час је,њега

нема.Чекајући,на себе не бејах

спремна.

 

Очекивања су убеђење које

удаљава.Спремност да ништа се не

решава.Нада која прожима,зараза

бесмисла.

Неки ће уместо нас,опет

чекати.Лечити се облогама нечијих

туђих руку.Не слутећи да је

мука,тескоба у грудима што

истргосмо срце…У грудима…куца

сат,механика…Где нестаде витез?

Потопише га буре,велики таласи…

 

Чека се неко да се огласи.Тај чије је

име спремно,унапред предодређено…

Бирамо ли ми или бирају нас?

Док изабирамо путеве,поглавља и

лекције…Изађимо из зоне комфора

можда нас то усрећи…

 

Релативан појам-

СРЕЋА.Неочекивање од тога постаје

већа…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s