Милена Јесенска: НИЈЕ ДОБРО ОЧЕКИВАТИ НЕШТО


Да ли вам је икада пало на памет да у ствари не радимо ништа друго већ читав живот проводимо у радосном ишчекивању нечега и да не можемо да живимо ако ништа не ишчекујемо?

Зими ишчекујемо пролеће, опевамо лепоту топлих вечери и летњег сунца на обали. Лети планирамо зимски одлазак на скијање, са пријатном радошћу и скривеним задовољством замишљамо топлоту наложене пећи, стону лампу и драге књиге, разна зимска уживања на снегу и магију сивог неба, пуног магле. Ишчекујемо хаљину коју ћемо добити, концерт који ћемо слушати, град који ћемо видети и сусрет који је пред нама.

Када сам била девојчурак, с радошћу сам ишчекивала живот. Очекивала сам да ће одједном, нагло да се нешто отвори и живот почне. Да се отвори, на пример, завеса и живот дође. Није дошло ништа, односно дошла је гомила ствари, али то није било то. Некако то није био живот.

Нисам ни приметила да више нисам девојчица, али да још увек с радошћу ишчекујем живот, да и даље чекам да он дође. Одавно је све то био живот. Био је то живот, ствари и догађаји које сам са радошћу ишчекивала, а који су пролазили један за другим а да никада нису били ни близу лепоти радосног ишчекивања постајали су дивни тек у сећању на њих и ишчекивању да се понове.

Некада ми изгледа да човек живи на ивици провалије у коју се сурвава садашњост. Тачно знамо прошлост и узалуд се бавимо њом, у немогућности да је променимо. Знамо и будућност и њом се бавимо узалуд у немогућности да је претпоставимо и њом овладамо. Једино о чему ништа не знамо јесте садашњост, данас поподне, оно у чему смо сада. Штедимо прошлост и правимо планове за будућност, али трошимо садашњост на тако несрећан начин да скоро не схватамо да је она живот и то једини живот. Кувамо, на пример, чај и изгледа нам да је то тек тако, као интермецо између нечега што је било и што ће бити. У ствари, то није тек тако, управо то је живот.

Ништа друго није живот. Неславан је, обичан и пун разочарења, мада, у ствари, постоји само једно велико разочарење то је вечно седење у чекаоници, чекање брзог воза који никада неће доћи. Али овај пропланак, пун вресова, песка и јадних борова са светлошћу у риђим крошњама, чудновато је леп, а ти, блесаво, глупо срце не мисли на мушкарца који те сувише или премало воли, не мисли на нови капут са поставом од прошле године, на обавезну пријаву пореза, већ само на пропланак. Мисли на њега апсолутно, обухвати га целовито, све остало избриши осим погледа на њега, не буди тужно, ни срећно, ни пуно жеља, то су све бесмислице, буди присутно, данашње и учи, боже мој, учи да видиш само овај тренутак и исцеди из њега све што у њему постоји. Научи да прекинеш ланац тог људског ређања догађаја у којима су страх, несигурност, бол, незадовољство, жеља, већ једноставно: буди!

Никада ти нико неће надокнадити то што ти је побегло из руку, а данашњем болу ћеш се сутра смејати. Никада још ниси живело нешто што сутра не би видело у другачијем све­тлу, а прекосутра у још другачијем; ослони се на то да све што изгледа страшно озбиљно, у ствари, није тако. А због те страшне озбиљности са којом схваташ своје личне бриге, лакомислено заборављаш на тренутак који је управо сада и једино је он страшно озбиљна, неповратно изгубљена и незаменљиво уништена ствар у твом животу.

Милена Јесенска
Народне новине, 22. август 1926.

Милена Јесенска (чеш. Milena Jesenská; Праг, 10. август 1896 — Равенсбрик, 17. мај 1944) чешки књижевник, новинар и преводилац.

Извор: фејсбук страница – Биљана Диковић-

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s