Милица Тасић: ОЗЕБЛИ ЖИВОТ


 

Црном уму дарујем белу
тачку
да избели ожиљке
из животног мрака

И руке пружах да ухватим
мрвице хлеба
што падају с неба из неке среће од које ме даљина заслепљује

Будан кружим зеницама
и хтедох да ухватим једну светлосну нит да ми веже босе ноге што смрзле спавају док грлим одсутност свега

И топло ми је око срца гладног,
а што мање имам, ја, озебло дете,
за грам сам духом тежи.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s