Настја Булавка: КАД ЗАЖЕЛИШ ДА УМРЕШ


Дај ми бар неки знак кад зажелиш умрети.
Сешћемо у напуштеном старом паркићу,
Рећи ћу – у вери смо чисти ил’ уклети,
А ти – страх од старења је у сваком бићу

Дај ми тај знак звонким гласом очајника
Око четврт сата иза глувог доба ноћи,
Сањива питаћу – шта кријеш иза крика?
Рећи ћеш – живот је варка, нема помоћи.

И ја ћу доћи к теби, можда, пре свитања,
У твојој соби пронаћи наше песме све,
Бићу љута, признајем, и пуна питања,
Но ћутаћу с тобом као кад свет умире.

Грлим те, хоћу – а нимло није лако,
Јер убија ме твој поглед пун празнине
И у њему читам: „Немој. Глупо је овако“,
Док у грлу ми стоји горчина тишине.

Кад зажелиш да умреш дај ми знак неки
И потрчаћу ти са другог краја света.
Мислим, мораш знати, ми нисмо далеки,
Кад зажелиш да умреш – с тобом ми се шета.

 

превод: са руског Анђелко Заблаћански

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s