Миланов прилог – ТАГОРЕ У БЕОГРАДУ, године 1926.


Александар ЉубишаТАГОРЕ У БЕОГРАДУ

‘‘Да Тагоре и његова пратња (две ћерке, зет и унука) те недеље, 14 октобра 1926. стижу у Београд, знало се из вести коју је тог дана на првој страни објавило Време‘’, пише о овом догађају историчар књижевности професор Јован Пејчић у књизи Култура и памћење. Београд у историји и литератури. ‘‘Мноштво грађана – међу њима и интелектуална елита Београда – нашло се на станици већ у 21 сат, и њихов се број стално повећавао. Када је воз из Загреба негде иза 22, с двадесетак минута закашњења, коначно ушао у станицу, навала света на перону била је толика да је ‘одмах жандармерија почела одбијати публику и правити шпалир’ како би се песнику и његовим пратиоцима омогућило да од салон-вагона дођу до аутомобила. Тагореов излазак из воза био је дочекан аплаузима и одушевљеним повицима, полиција је једва одржавала ред, публика се тискала да изблиза види великана.’‘

‘‘Онда је Тагореу’‘, по Пејчићу, ‘‘пришла госпођа Мими Велмар-Јанковић и предала му, у знак добродошлице, велики букет цвећа. Песник је на то застао и на енглеском се захвалио за срдачан дочек, а затим је, праћен френетичним клицањем, ушао у ауто и одвезао се у хотел Палас – где је за њега и пратњу био резервисан велики апартман на четвртом спрату’‘.

‘‘Култура тог Београда између светских ратова била је тако самосвојна’‘, бележи Пејчић, ‘‘тако модерна и тако далека од глупости антитрадицијског става. Био је то моћни културни Београд који је знао да изнад националног није интернационално него универзално, не ‘међународна заједница’ већ Бог’‘.

Зато је долазак Тагореа био догађај првога реда. Сви виђенији београдски листови и часописи су писали о њему и његовом делу.

Дневник Време преноси:

‘‘Представницима штампе у Београду велики песник с Истока изјавио је да је Европа утонула у сурови реализам и да су јој потребне духовне ризнице Истока, откуда су потекле све велике религије. Другим речима, претпоставио је културу Истока култури Европе. А у Загребу, међутим, ових дана, приликом откривања споменика Штросмајеру, са једног ауторитативног места изговорене су јавно речи о заосталој источној култури.’‘

О истом Пејчић бележи:

‘‘Пожутели листови београдске штампе чувају мисли Тагореове о суморној будућности Европе, чију цивилизацијску основу руше фашизам и бољшевизам. Затим је говорио о борби ненасиљем, о Толстоју, о Гандију; о Србима и потреби да се ослањају на своју историју, традицију, мит… Упоређивао је будизам и хришћанство, износио претпоставке на темељу којих би се постепено спајала европска и оријентална култура. Тагореова реч, његова духовна и политичка уверења, свет из кога је дошао – постали су, на тај начин, доступни сваком читаоцу наших новина.’‘

Већ сутрадан (понедељак, 15. новембар 1926.) у 10 пре подне Тагоре се сусрео и два сата разговарао са нашим песником Станиславом Винавером. Дан касније Време је објавило тај разговор, под насловом Песникова мисија у свету.

Ево Винаверовог текста:

‘‘Рабиндранат Тагоре од дужег времена стално путује, али ипак и на путу не мења своје освештане навике. Устаје у 3 сата изјутра и неколико часова погружава се у тиху екстазу. Кад ови часови духовне напрегнутости прођу, онда се песник лаћа пера и пише идеје, стихове и есеје до којих је дошао у сну. Понекад бележи и идеје које је наслутио у својим екстазама. Тек после свега овога песник се буди за обичан живот, обавља преписку, прима секретара, разговара са посетиоцима.

Затекао сам га како се игра са својим малим унучетом, одевеним у живописну индијску ношњу. Унуче се слатко насмејало и отрчало у одаје секретара.

Песник је одевен у дугу црну мантију опервежену златним везом. Држи се мирно и тихо говори енглески, с лаким егзотичним нагласком.

Ја му постављам многа питања, у главном у вези с његовим књижевним радом.

– Волим – почиње Тагоре – што ме питате о поезији, а не о политици. Немојте мислити да је сав мој књижевни рад сажет у оно десет књига енглеских превода. Ја сам написао безброј песама на бенгалском језику. Ја стално пишем и пишем песме. На енглески сам превео минималан део својих песама, па ипак нисам пренео свој прави осећај, искористио сам особине енглеског да преко њих изразим своје осећање, које се на бенгалском језику другачије оваплотило.

– Каква је ваша мисија у свету, Мајсторе?

– Песник нема политичке мисије, нити одређеног задатка. Песник треба да ствара лепе песме, то јест да налази лепе облике за наше мисли. Песник не мора имати моралну мисију. Али самим тим што ствара лепо он помаже људима да буду бољи, и истину им чини примамљивом. Лепа је шума, лепа је звезда и цвет – исто су тако лепе и песме. Песник тежи савршенству у песми, у изразу, и тим самим ствара у људима тежњу за савршенством у свим областима. Има песника који су били носиоци великих мисија политичких и ослободилачких, али то су они чинили као људи многоструких талената, а не само песничких.

– У чему је песничка истина и права поезија?

– Некад су народи били једноставни. Сад су компликовани. Сад их раздиру многе тежње. Свака од тих тежњи има оправдање ако је прожета духом. Главно је да у свему буде духовнога струјања. Међутим, Европа се све више и више повлачи у сиров реализам, у факта и факта. А гола факта нису ништа. Предмети сами по себи нису ништа. Потребан је дух да у њих унесе живота и смисла, значаја и лепоте. Духовна ризница налази се на Истоку, одакле су потегле религије. Без Истока Европа ће се изгубити у фактима, у предметима, у знацима, и пропашће. Зато је последњи час да Европа накалеми на своје тело, као и увек у моментима кризе, источњачки дух. У додиру са Истоком процветаће предмети. Без тог духа они би угушили Европу.

Средњи век у Европи приказао је борбу Истока и Запада. Европски Запад је сав у борби, у авантурама, у жеђи за влашћу, за материјалним и техничким преимућствима. То је дух освајања, дух грознице, дух страсти. Азија је сва у тежњи за апсолутним, Исток се одриче власти, он тоне у себе, и ту тражи једину одгонетку наше егзистенције. Европски средњи век ујединио је ове две тежње, и оне су се рвале, али су створиле величину Европе. Сада се у Европи изгубио дух утонућа у себе и потпуно је надвладао дух освајања, грозница власти и материје, авантуре у свим областима. Потребно је да се Европа опет препороди у додиру са Истоком.

– Шта је основна особина Истока?

– Исток учи да у свему треба да буде неког човечанског циља. А какав је циљ у гомилању предмета и знакова? Никакав. То је једна болесна материјалност која ничем не води. Факта сама по себи нису ништа. Исток учи да све треба да служи духовном циљу, и да линије нису ништа без цртача, који им даје смисла и оправдања.

– Ви не верујете у неку истину изван човека, ви не верујете у науку?

– Закони су само човечански, факта нису ништа. Само мисао може да уочи законе. Али наша мисао није случајна. Наша је мисао у ствари општа космичка мисао, она је универзална. Човек је зато ту да пронађе законе и даде им израза…

– Чему нас учи Индија?

– Индија данас шаље човечанству нову светлост, а то је Ганди. Он учи да је свака борба у ствари једно ропство. Он учи да се физички боре само животиње, док се људи духовно боре. Недостојно је човека да прима став животиње. Величина и лепота човека је у томе да буде слободан, то јест духовно висок, и да се не одупире злу насиљем јер га тако неће искоренити, Зло ће се искоренити добрим, непротивљењем.

– Па то су идеје Толстоја?

– Ганди признаје да је ученик Толстоја. Он му много дугује. Али је Ганди развио огромном снагом ту доктрину. Он довикује људима: будите људи, не будите животиње. И још вели Ганди: само је човек слободан, животиња не. Главни је задатак и највећа је срећа човека у слободи. Слобода је само духовна, само духовна слобода дубоко је лична. Физичка слобода у ствари је површна и незнатна, ако не почива на духовној.

– Па то су идеје Марка Аурелија, идеје стоика западњачких?

– То су идеје са Истока, мада се оне увек  у кризи појављују и по другим културама, кад ове назру праву истину. Порекло духовне истине је на Истоку. Народи још нису спремни да ту истину приме. Али они је наслућују…

Тако говораше Рабиндранат Тагоре.

Време потом извештава да је песнику, у организацији ПЕН клуба приређен ручак у Српском Краљу, и да је Тагоре тог 15. новембра увече на Новом Универзитету одржао предавање О савременој цивилизацији:

‘‘Сала је била препуна, накнадно су унесене нове столице, људи су се гушили. Они који нису могли наћи места скупили су се пред Универзитетом да бар виде великог песника, клицали су му.’‘

А онда се десио скандал:

‘‘Чим се Тагоре појавио за катедром настао је одушевљен пљесак, али се зачуло и неколико звиждука с галерије. Неколико дечака одозго је звиждало Тагори, и прекидало му говор са узвицима ‘Доле Тагоре!’, и ‘Живео Ганди!’ Ово је јако уздрмало госта који није могао да схвати у чему је ствар. У исто време полетели су с галерије и многобројни летци у којима се на енглеском и српском, под потписом Љубомира Мицића и Бранка Ве Пољанског, Тагоре назива најгорим именима и саопштава му се да је српско гостољубље лаж. Такође се замера Тагори (са потпуним непознавањем песника) што он брани западну цивилизацију и што није пришао Гандију у своје време. Потписници су успели на овај начин да начине мало рекламе за себе, помоћу скандала који је узрујао целу салу.

У почетку предавања Тагора је замолио публику ако је могуће да му не прави упадице, јер је њему већ и иначе тешко да се изражава, пошто говори енглески, који му није матерњи језик.

Тагора говори лагано, мелодично, готово певајући. Утисак је веома јак, отмен и чудан. Индијске стихове које наводи у предавању песник рецитује са тихим и дубоким религиозним заносом који потпуно осваја публику. Тагоре криви европску културу да је изгубила своје духовно обележје и постала незасита материјалних блага. Он је позива на божји суд, јер се предала идолу Мамона, новцу. У појединим моментим Тагоре чини огроман утисак. Осећа се у њему истински занос. Глас му најпре задрхти, очи се замагле, али онда одједном зајечи мелодија која потпуно осваја.

Тагоре у дугој жутој одори, брада му бела пада по њој, а седа коса се издиже врх огромног чела. Личи, кад говори, на пророка и на свештеника песничке литургије.’‘

Тагоре, у духу разговора с Винавером, говори нашироко о погубности западне културе силе која је перјаница западне политике силе, па завршава:

‘‘Сада се јавило искушење. То је виђење силе. Визија силе огромна је. Сила се да развијати и гомилати у бескрај. Сила нема у себи идеала, она тежи само практичном искоришћавању. Железнице нам дају више силе, и свако оруђе повећава вашу силу, али чему то води? Ту нема идеала, ту нема хармоније. Сили нема краја, али то је све аритметика а не хармонија. Сила води примитивном антисоцијалном стању. Наука је дала људима силу али их је тиме почела враћати времену примитивизма, када је само сила вредела. Ми се враћамо у мрачна времена насиља, јер смо задобили нових сила којима тлачимо једни друге.

Кад сам ја био млад, ми из Азије смо волели Европу. Велики књижевници деветнаестог века, велики енглески песници учили су нас да волимо слободу и савршенство. Тада је Европа имала огроман углед у Азији. Сада су пак дошле антисоцијалне силе, трговци и војници што избацују стари идеал и носе собом само жељу освајања, страст власти, грозницу новца, тиранију и презирање ближњег.

Може ли се Европа овим гордити? Ми се бојимо те европске цивилизације јер се она у својој жељи за снагом послужила оружјем науке. Данас се идеал цивилизације раздвојио од духа напретка.

Сада Тагоре пада у занос. Глава му се тресе. Руку је подигао претећи и виче громогласно:

Ви морате ићи пред Божји суд! Ви ћете пред живим Богом одговарати што сте се предали Мамону!…’

(Тагоре сада врло узбуђен, а преводилац г. Видаковић, све став по став преводи. Када је дошао до последњих речи настаје бура од пљеска, која траје врло дуго).

На крају свог предавања Тагоре оштро напада европску цивилзацију, истиче потребу љубави и духовног начела и цитира старе санскритске стихове у којима се изражава нада да ће доћи време када ће се све душе људи ујединити у један ланац правде.

Песник је, поздрављен са неописаним одушевљењем, завршио читањем из Градинара на бенгалском.’‘

Сутрадан (16. новембра) Тагоре је посетио изложбу народних рукотворина у САНУ. И о тој посети је писало Време:

‘‘Тагоре се особито интересовао за наше рукотворине. Г. Данило Поповић, власник музеја у Академији наука, приказао је Тагори своју истински ванредну збирку, и том приликом поклонио песнику у знак пажње најлепшу одору из своје збирке, сву опточену златом, направљену на Косову у 18. веку, што је госта јако дирнуло (толико да је истог поподнева писао Данилу Поповићу, обећавши да ће му чим стигне кући узвратити дар, као и да ће његова ћерка златну косовску одору носити само у најсвечанијем и најважнијем тренутку свога живота).

Остало је забележено да су истог дана, у рано поподне Тагореове ћерке посетиле Коло српских сестара.

У пет поподне тог истог 16. новембра у Дому хришћанске заједнице младих људи Тагореа је дочекао још један велики песник – Владика Николај Велимировић.

‘‘Ја вас поздрављам не у име Југословена, или Балкана, већ у име целе Јужне Европе, која сматра за част што је удостојава посете тако велики песник и човек из велике земље Индије, која све више ступа напред. Индија је земља хришћанска без Христа; иако таква, она из дана у дан рађа све веће људе, чијој величини почиње да се диви цео свет. Ми смо срећни, велики песниче, што смо Вас могли познати и лично, како смо Вас већ раније у многоме могли познати кроз Ваша велика дела.’‘

Одговарајући на добродошлицу Владике Николаја Тагоре је рекао:

‘‘Врло сам срећан што могу да видим народ који се својим осећањем много разликује од осталих европских народа. За вашу љубазност не могу вам изјавити довољно своје захвалности. Ја волим овај народ јер спонтано осећа, и има топло срце које уме да одушеви. Како је дивна ствар бити толико вољен и знан у једном свету у који никад ниси сањао да ћеш доћи. Осећам се као птица која има два гнезда, на две супротне обале. Срећан сам што се налазим у овој земљи пребогатој љубављу.’‘

Потом су се два горостаса задржала у дугом разговору ‘‘о религијским и културним традицијама српског и индијских народа’‘. Извештачи још наводе да су Песник и Владика били ‘‘идејно увек сагласни’‘.

Исте вечери Тагоре је у препуној сали Новог Универзитета одржао још једно предавање, под називом Значај уметности, и оно је, за разлику од првог – које је држао у више европских престоница – било намењено ексклузивно Београду.

‘‘Јучерашње предавање г. Тагореа било је најпосећеније од како је Универзитета. Једва се дисало у Сали.

Тагоре излаже да је уметност најдубље откровење живота, она је одговор човека природи. Суштина живота је у ритму, а уметност је сва ритмична, и зато је она најсуштаственије што уопште постоји на свету. Задатак уметника је огроман и узвишен, уметник треба да оствари прави човеков дом на земљи, уметник треба да изрази дубоку стварност света, Тагоре позива српске уметнике, песнике, музичаре да презру богатство и лаж нагомилавања предмета, па да приону изражавању праве дубоке суштине човечанства. Ако тај велики задатак буде испуњен, човек ће бити што и Бог; Бог је створио космос а човек треба да оствари, помоћу уметности, своју човечанску ритмичну суштину…’‘

Тагоре је након предавања, (опет пред препуном салом ‘‘иако се улаз плаћао и био доста скуп’‘) имао времена тек да вечера да би негде пола сата пре поноћи наставио свој пут ка Софији, Солуну и Цариграду, где се завршавала његова велика турнеја.

До краја живота Тагоре више није посећивао Србију.

Но, да ли је баш тако?

Ево још једног цитата из угледног научног часописа па процените сами.

‘‘Алокананда Митер је унука славног песника Тагореа, који је писао на бенгали језику. Као студент на Оксфорду, а затим и директор Института за статистику у Калкути, она је више од тридесет година изучавала српски језик, о чему је написала: ‘Као студент словенских језика на Оксфорду, раних педесетих година, приметила сам извесну сличност између бенгали и српског језика, а касније, кад сам преводила српску постреалистичку поезију на енглески језик, постала сам сигурна да дубока веза мора постојати између ова два језика (српског и бенгали) и да она вуче своје порекло из санскрита’.

После опсежних проучавања, госпођа Митер је доказала да су од живих језика санскриту најближи српски и бенгали. О томе је у Калкути објавила и научни рад. Изнела је да је око 20 одсто речи српског језика и санскрита исто, а још око 10 одсто је слично. Значи после више од три хиљаде година од раздвајања, српски језик чува око трећине речи коришћених у древним Ведама.

Дубоку повезаност санскрита и српског језика потврђују и ови примери: будхи – буди, баба – баба, бедана – беда, бег – бег, бхрата – брат, цхури – цура, дао – дао, даин – дан, даду – деда, дебар – девер, дхум – дим, јар – јара, јат – јато, калем – калем, кос – кош, кхар – квар, лахор – лахор, ами – ми, мрита – мртав, муцки – мучки, мук – мук, нага – наг, пхена – пена, прија – прија, патх – пут, раси – раса, стхан – стан, сатра – шатра, тама – тама, тат – тата, три – три, видха – вид…’‘

Да ли је Алокананда она унука која је с дедом посетила Београд 1926?

Александар Љубиша рођен је 1963. године, пореклом из Близикућа код Светог Стефана у Црној Гори, одрастао у Петровцу. Аутор је романа Аванти преваранти, прозе Плаво писмо, и многобројних приповедака. Живи и ради у Београду.

НАПОМЕНА МОМЧИЛА СЕЛИЋА

Горња цртица Александра Љубише – потомка Стефана Митрова Љубише и писца чијим би се делом Аванти преваранти у неком сретнијем добу српска књижевност поносила – потакла ме је да се осврнем на неке тврдње Рабиндраната Тагореа, нобеловца из 1913.

Слављен као живи светац читавих неколико деценија пре Другог светског рата, Индус Тагоре држао је моралне лекције Европи – занемарујући, изгледа, стање своје отаџбине. Но Индија парија и милиона који се нису дали уденути у четири хиндуистичке касте – брамине, кшатрије, вајшије и шудре – није се ни тада као ни данас позивала на своју стварност, колико на своје племените жеље и реч. Тридесетих и четрдесетих година привлачила је она англосаксонске езотеричаре и левичарске пацифисте, педесетих и шездесетих ‘‘Децу цвећа’‘ а стално разочаране модернисте и трагаоце за ‘‘Мудрошћу Истока’‘. Ходочашће у Индију било је, задуго, један од основних захтева пред било којим надобудником убеђеним да је ‘‘освешћен’‘ или ‘‘просвећен’‘.

Настрану што је Тагореова критика Запада потпуно тачна – нарочито у светлу данашњих збивања и изгледне будућности – његово виђење Истока ни тада, а данас још мање, тешко се може сматрати таквим. Да је Запад одавно скренуо у материјализацију и квантификацију свега непорециво је, али да је Исток одвајкада у томе био још гори он као да превиђа. Јер шта је цела хиндуистичка па и будистичка религија до бесомучно институционализовање вере – њено свођење на видљиво, опипљиво и пребројиво? Нису, наиме, само ламаистичка молитвена кола – вртешке којима се аутоматизује молитва (Буда не будући бог већ само Будни, Просвећени) – одраз поистовећења Врлине са Вештином.

У ритуалу као основној спони са наднаравним, Исток је одавно прешао границу између вере и магије што је, такође, ништа друго до профанисање нетварног. Ни индијска јога, ни будистичке ‘‘борилачке’‘ вештине, нису до телесни, ‘‘гимнастички’‘ путеви ка нечему пре свега духовном. Није случајно Гурђијев, руски езотеричар, отворено говорио да је све у свету материјално, укључујући и знање. (’‘Што га више људи дели, то свакоме допадне по мање парче’‘.)

Слављене Гандија у светлу зла које су његово учење, и пракса, донели његовим земљацима – у виду невиђено крвавог верског рата између хиндуса и муслимана насталог по ‘‘мирном’‘ ослобађању Индијског потконтинента од Британаца – не потврђује мудрост ни Махатме ни његових обожавалаца. И Тагореова тврдња да је Зло могуће прогнати са ове планете ‘‘окретањем другога образа’‘ и безусловном љубављу коси се са свиме што знамо и о трансценденцији и о збиљи. Загонетку Зла, наиме, није разрешио још ниједан човек, највећа непочинства будући почињена у љутој – па и ‘‘духовној’‘ – борби противу њега, или зарад Љубави чија Сенка, наводно, неће бити тамна. (Ни хришћанско тумачење Зла као незаобилазне провере пред успон на Небо није га умањило на Земљи – нашем за живота једином свету.)

‘‘Нема светлости без сенке’‘ упозорава Воланд свога следбеника Матеја Левија у Булгаковљевом роману Мајстор и Маргарита, али то за поклонике Истине на уштрб чињеница као да нема значаја. Тачно јесте да је Запад пао у идолопоклонство факата, али привидно идеалистичко њихово занемаривање чини Исток и даље пакленијим од Нове Атлантиде. Злу се не мора молити слављењем ‘‘Ноћи вештица’‘ или католицизмом, али порицати његову неуништивост га заправо снажи, хињењем Добра. ‘‘Идеализам’‘ који не узима у обзир Стварност и њеног Творца није до поклоњење Оцу свих лажи – чије постојање тешко може да негира било ко од нас, ововремених.

Коначно, хомоцентризам и Тагореовог погледа на свет одраз је те исте, дубоко источњачке, невере у Бога. Јер, хиндуистички и ламаистички паганизам, као и будистички нихилизам не могу постићи оно што наводно желе – очовечење или уљуђење човека и човечанства. Ни јунаштво Турана или Јапанаца није до истицање пред другима, док њихово чојство никада није ни претендовало да буде ‘‘одбрана других од себе’‘, нарочито ако су ини.

Данашње окретање и Истока сили и материјалистичкој премоћи заправо је потврда онога што је сваки сусрет са азијским завојевачима Европљанима одвајкада значио – удар Моћних, Бројних и Вештих на Врле, децу Бога Правде.

‘‘Срби ће победити врлином а не вештином’‘, подсећа Владика Николај Велимировић. Иако је Тагоре слично ценио Индусе, испоставља се да су међу главним стубовима Новог светског поретка управо Азијати, из Индије напосе. Јер да је међу њима више духа Правде, не би се махараџе тако дуго својим богатством ругале биомаси својих сународника која се буквално рађа, живи и умире на улици. Свако учење, нарочито морално, вреди само колико и начин живота његових приврженика.

Да се Љубиша повео за Тагореовом наклоношћу према нама, те Пејчићевим хвалоспевом шлифу и култури предратног Београда – истовремено ‘‘модерног’‘ и ‘‘традиционалистичког’‘ – природно је, нарочито у светлу данашњег расапа. Вињета са испадом следбеника браће Мицић, који су својим ‘‘барбарогенијем’‘ покушавали да помире те две тежње указује, међутим, на шири проблем. Јер мада је истина најчешће склад привидних опречности – заправо, хијерахијски однос нечега што у спљоштеној равни формалног умовања делује неускладиво, чак на смрт сучељено – сукоб између Модернитета и искони заиста постоји. Он је, нажалост, одраз истог недостатка спознаје да је све право изнад оквира било Модернитета било окамењене ‘‘традиције’‘ – то јест, да је свевремено.

Свети Николај Српски је то знао, док су се Рабиндранат Тагоре, Лав Толстој и Махатма Ганди – иако заиста желећи све најбоље човечанству – дојмили пре свега оних који нису могли да одговоре таквим, за њих оностраним очекивањима.

Извор- СРПСКИ ЛИСТ-Гласник Српског клуба

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s