Драган Симовић: НАША СВЕТА ДУЖНОСТ


ИЗ ОНОСТРАНЕ ПОЕТИКЕ

 ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

 

 

Наша је света дужност, да оживимо, просветлимо и оплеменимо Природу, те свеколику творевину Творчеву.

Да минералима, биљкама, дрветима, птицама, рибама и животињама удахнемо живу душу, да их одуховимо и продуховимо.

Наши богови и богиње, вилењаци и виле, као и сва светла и божанска бића управо нам о томе сведоче и говоре.

Ми смо дужни, да све што је живо, што јесте и бива, узнесемо на више, душевне и духовне ступњеве, да их, ко зна кроз колико еона, учинимо самосвесним и самобитним суштаствима.

Вечан живот је пред нама, пред нама су сва времена, сви векови, сва тисућлећа и сви еони!

 

 

Advertisements

One comment

  1. Верица Стојиљковић

    Деца најбоље знају – све! Деца виде оно што одрасли не могу ни да докуче. Читајући ове редове Песниче, навире ми сећање на давнашњи домаћи задатак из србског језика. Не могу се сетити тачно теме али знам да сам писала живо о разговорима, које сам водила са намештајем по кући. Столице и ормари, столови, оловке, прозори и дрво што им оквир прави – говорили су о свом путешествију – па од исте твари смо сачињени.
    Ја сам то помислила да напишем а онда сам повела озбиљан разговор са њима. Наједном је све постало тада мени стварност.
    Када сам читала на часу шта сам написала, било је ћутање најпре па аплаудирање мојих другова и другарица. Једноставно су се деца у причу пренела. И знам да је већина нас из тога времена, волела ,,тајно,, да разговара са дрвећем, са мравима, са листовима,,коме је шта било ближе.

    Деца осећају живот једнак – доживе га тачно како га је Творац дао – једнако свима.
    И где се и када ми, људи, то убрзо изгубимо, на све ово заборавимо и то толико заборавимо да читаву природу скрнавимо, према њој се недостојно односимо…а све мислећи да је све то око нас …да нама служи!!!???? Да нама служи…. Престанемо да је волимо или у најбољем случају у шуму зађемо ,,очи да одморимо,,, ,,свежег ваздуха да се надишемо,,… да понешто од отпада нашег тамо и оставимо…
    Када то крене…када се то дете изгуби негде и ретко или више никада и не појави поново … и нема га на нашем лицу, нема га у нашим очима, у нашим срцима…
    Када то наша душа заспи – напитак зли као да испијемо и више се ничега не сећамо….
    Човек је у дубоком сну јако дуго. А тај сан – ружан је – човек нема осећај да погледа камен, љубављу да га погледа, да га узме у руку, помилује, да га можда и кући понесе, да са њим поразговара … ако камен пристане- Јер за све треба питати а одговор се добије, брзо.
    Шта човек ради када улови тигра, вука, рајску птицу…. направи кавез , огради и у најбољем случају (друге нећу ни поменути) начини зоо-врт. Ко је човеку дао то право? Он сам себи кроз наметнути ружни сан? Колико наметнути???
    А где год да погледаш милује те бреза…њено лишће тако дивно сјаји,,, сачека те горостас- храст- саветује те…он је одмориште – птица ти пева, прича, лети… хоће да се са тобом дружи – вода опија душу лакоћом тока… показује ти како да живиш – земља..мајка..родила те, одгајила, своје дете она воли ..а ти… копаш, бомбе у њу бацаш… отрове њоме затрпаваш…
    Зачудно ми понекад колико те опет Творац воли… воли… и Богови те наши воле..и помажу..да дете из сна изађе.. и жао им јер знају колико ће се то дете тада застидети…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s