Јутрос рано где стрн шуми, лупка
где се бели трска у гугути
седморо је оштенила кучка
седморо је оштенила жути

До у сумрак грлила их нежно
и лизала низ длаку што руди,
и сливо се млак сок неизбежно
из тих топлих материнских груди.

А увече, кад живина јури
да заузме мотке, ил’ прут јак,
изишо је тад домаћин тмури
и сву штенад потрпо у џак.

А она је за трагом трчала,
стизала га, као кад уходе…
И дуго је, дуго је дрхтала
незамрзла површина воде.

При повратку вукућ се по тмини
и лижући зној с бедара лених,
месец јој се над избом учини,
као једно од кучића њених.

Зурила је у свод плави, глатки,
завијала болно за својима,
а месец се котрљао танки
и скрио се за хум у пољима.

Немо, ко од милошти ил’ среће,
кад јој баце камичак низ брег,
пале су и њене очи псеће
као златни сјај звезда у снег.

Избор: Драган Симовић