Верица Стојиљковић: Језеро


О како си тих …

Само руке спуштене

На моја рамена

Наједном,.. неочекивано

Најлепше изненађење…

Тај стисак благи

Мекан ко душа

Топао ко срце

Додир који носи

У висине, у  планине

Међу две стене где

Лежи језерце.

Око планинско једно

Са трепавицама

Од мирисних трава 

Што лечи све

Јарости туге боли

И претвара ружне

Сне у лепе

Тамо си ме довео

Небу под облаке

Далеко од граје света

Где тишина пева а

Радост надима груди…

Урањаш ме у воду живу

Где раствара се свака туга и

Бол и чежња

Где нестаје брига за свим на свету овоме

И одлази нетрагом 

И ћелија се свака напоји  животом правим

Што на овај овде нимало не личи и

Рађа се биће из дубина

Испливавам другачије жива  

Очи су дубоке, нежно гледају те

Љубав из њих зраком путује

До тебе, кроз тебе и љуби свет

Какав до тада око  видело није

И тело је као спектар многих осећања

И сваки се трен ближи ти …

Излазим права каква јесам од постања 

Осмех се дарује што говори

Више од сваке мисли и речи

Образ твој драг је 

Срце се радује жари васиону целу  

Душа већ изашла је!

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s