Владимир Шибалић: ЈЕСЕН СА ЊОМ


Обала јесења,
И шум ријеке снене.
Заљубих се у осмијех
И у очи њене.

Свуда наоколо је пусто,
Цесту сакри лишће густо.
И док ходасмо, шаптах круто
Загледан у теписје пода мном жуто.

Небо као да је
Управо заспало,
Са њом кад сам
Као да је вријеме застало.

Застало за нас
Као да је знало
За трен кад је срце моје
Њено препознало.

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s