Милан Ракић:НАСЛЕЂЕ


Ја осећам данас да у мени тече
 Крв предака мојих, јуначких и грубих,
 И разумeм добро, у то мутно вече,
 Зашто бојне игре у детињству љубих.

 И презирем тугу, заборављам бољу,
 Јер у мени тече крв предака моји’,
 Мучeника старих и јунака који
Умираху ћутке на страшноме кољу.

 Јест, ја сам се дуго са природом хрво,
 Успео сам — све се може кад се хоће —
 Да на ово старо и сурово дрво
 Накалемим најзад благородно воће.

 И сад, ако плачем кад се месец крене
 С ореолом модрим низ небеске путе,
 Ил’ кад старе шуме, чаробне сирене,
 Једно тужно вече злокобно заћуте,

 Ја осећам ипак, испод свежих грана
 И калема нових да, ко некад јака,
 У корену старом струји снажна храна,
 Неисцрпна крепкост старинских јунака.

 Све ишчезне тада. Заборављам бољу,
 А преда ме стају редом преци моји,
 Мученици стари, и јунаци који
 Умираху ћутке на страшноме кољу.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s