Милена Стојановић:Моранини прсти


На самом крају јесени, када је дрвеће одбацивало своје жуто лишће, нехајно га пуштајући да скапава и пропада по земљи, снег је стигао раније, ношен јаким ветром. У предвечерје једног новембарског дана, кошава није са собом донела само беле пахуље и хладноћу. Донела је и вести, дуго ишчекиване за оне који су били спремни да крену у потрагу. Таквих беше мало. Двојица браће, чекала су стрпљиво вести старог чаробњака. Али, ветар је фијукнуо још једном, завршавајући своју поруку двојици младића, који су огрнути гуњевима стајали на врху куле, а затим се утишала, разносећи снег на неправилне гомилице, и отишла према северу. Браћа су се гледала и сећала речи које им је стари чаробњак рекао.

„Доћи ће дан, када ће се јесен и зима срести, када ће сунце заћи а облаци прекрити небо, у сам сумрак ће вам певање ветра открити тајну. То ће бити позив који не смете да одбијете, јер сте за то рођени, због тога припремани. Све што чујете не сме нико осим вас двојице да зна, јер ви сте од богова одабрани, само ви, међу целим родом. Зато, кад добијете поруку, крените што пре. И кад о томе говорите, пазите, јер и ако нема никог у околини ветар, шума, вода, све има очи и уши и пренеће даље, до оних злих којима не би годило да ви што је изречено остварите. Годинама се чекало на то, а сада, када је куцнуо судњи трен, похитајте и не марите ни за кога, док ону коју сам вам споменуо не уништите. Стојите увек један уз другог, пазите да сенка зла не падне на неког од вас, јер ћете најгори непријатељи бити сами себи. А када обавите што је у поруци било, ми ћемо знати, јер ће Морана своју зиму однети са собом, а сунце ће наново гранути, и свет ће оживети, и неће више бити мутних облака над земљом нашом, и неће бити огољеног дрвећа, и залеђених извора…“

Двојица црномањастих младића, истоветног лика, исте косе, и одеће, не старијих од седамнаест година сиђоше у своје одаје и узеше вреће са пресвлакама, па се упутише у кухињу да попакују храну и пиће за пут. И ако млади, све су радили са промишљањем, и ако им је време лагано истицало. Сваку ствар коју спаковаше, прво одмерише да процене да ли ће бити довољно, за сваку чутуру са водом, поразмислише да ли ће им потрајати, али како зима беше оковала све, прекуваће снег, у малом лименом лонцу, ако им буде зафалило воде. Али тамо где су они ишли, беше и извора обичних, а и оних за које се причало да их настањују виле. Беше и шумовитих предела и животиња у њима. Само што они нису имали времена, да лове, или да траже виле по извориштима, већ тачно одредиште, где да иду, и тачан час у ком да стигну.

Када спремише два велика ратна коња, доведена из северних крајева, које им отац поклони две године раније, браћа пођоше путем, али не лагано, већ најбрже што су могли, баш како им је чаробњак наредио да учине. Јахали су као да их сам ђаво гони, а када се сете речи које им је кошава пренела нису били далеко од ђаволских шегрта који су већ дошли на место њиховог дома. Када су се мало удаљили од куће, видеше бели дим како испуњава тамну ноћ, и пламенове који обујмише њихов дотадашњи дом. Али, нису смели да се враћају. Морали су да иду напред, што даље, јер се за њима већ вијорио траг, траг оних којима шапат ветра, пренесе вести дуго очекиване, који никако нису могли да сакрију.

Дођоше до велике реке, коју никако нису могли прегазити. И ако је се лед нахватао на самој површини воде, могли су пропасти, уништити товар, и смрзнути се. Морали су да је обиђу све до места где се налазила скела. Јахаше уз саму обалу, обраслу трском и шипражјем, опрезно јер је било већ касно у ноћ. Коњи беху уморни, али није било времена за предах. Кад дођоше до места за које су знали да је раније била прикачена скела, видеше гомилу дасака како плутају по разбијеном леду. Неко их је предухитрио и прошао овуда пре њих, а затим уништио скелу, сложише се браћа. Да праве нову скелу, нису имали времена, али и да обилазе реку даље, још више би им одузело, од оно мало времена што су имали.

Старији од двојице близанаца се одважи, па сиђе са коња. Из товара извади огуљено парче дрвета, поклон старог чаробњака, па засвира у њега. Неколико трена се ништа не деси, а онда са супротног краја реке приметише да се нешто креће према њима силовитом брзином. Млађи брат исука вилин мач, који му поклонише виле, када му казаше да чека на речи ветра.
– Врати оружје у корице, нема потребе за тим, рече му старији брат.
Убрзо, и он примети да им се приближава једна мања галија, са лепо украшеним прамцем и местом довољним да се сместе они и њихове животиње.

– Шта би ово? – упита тихо млађи брат.
– Вилин галија. Намењена само онима који су чули глас ветра, да их преко воде пребаци ако затреба. – одговори старији.
– Некад ми се чини, да си ти са разлогом чуо тај глас, док за себе не могу то рећи.
– Знаш и сам да није тако. Некад те све ово што се дешава само натера да помислиш да је тако. А опет дубоко у себи знаш куда смо пошли, и шта морамо да урадимо, стари чаробњак и виле су нам дали задатак, пренели га путем ветра и морамо издржати до краја.
Галија је некаквом мистичном магијом знала правац и водила их најпре узводно, где се повремено чуло ударање прамца у већ разбијени лед, а онда се нагло заокрену и опрезно пристаде уз речну обалу. Браћа се искрцаше и изведоше коње на обалу, а старији брат наново дуну у оно парче дрвета, и галија отплови даље, благо понирући, све док није нестала у тамну воду.
Без речи се успеше на коње и упутише стазом која се једва назирала у мраку. Док се старији брат прерачунавао у мислима, и склапао делове слагалице који су му често недостајали, млађи је у седлу задремао. Да су другачије околности, старији не би ни обратио пажњу, али сада је знао, да је ветар био у праву. Да ће једном од њих двојице кроз сан доћи визија како изгледа то што траже. Успорио је свог коња, и узео узде са братовљевог, да би били што тиши, баш као што их је чаробњак упозорио раније, и да би га пробудио.

„Јер ако задоцни и из сна не побегне, више се неће међ живе ни вратити“, присећао се гласа који је ветар донео.
Пролазили су минути, дуги као године за онога ко чека, али прекратки за онога ко сања. Млађи брат је упловио у снове који су га водили најпре лагано, кроз дивне пределе, а онда све брже, промицали су пејзажи и догађаји, од којих се он повремено трзао и преносио немир на коња на ком је био. Када се у његовим мислима створи слика тамнокосе жене, бледе као снег, са црвеним уснама развученим у осмех, огрнуте у бело крзно, како руком показује према нечему, несвесно је знао да је нашао траг. Све је на њој било савршено, кожа без и једне непотребне боре, без икаквог белега, коса и одежда дивне, али та рука је деловала неприродно, укочено. Велики прстен красио је њен домали прст, танким ланчићем повезан са прстеном зарђалим и неугледним који беше на малом прсту. Какве је повезаности ту било није успео да докучи, али кад жена нагло подиже руку и дотаче га, осети како га глава силовито заболе.
Старији брат се помучио да га задржи на коњу, док се овај нагло цимао, и отварао уста као да жели да врисне. Млађи од браће се борио за ваздух, као да жели да дахом побегне из кошмара у којем је био, а старији брат се борио да га пробуди. Није смео да дозволи да остане у одајама снова. Сишао је са свог коња и повукао млађег брата обарајући га на земљу. Ударио му је јак шамар, на шта овај само отвори очи и погледа га укоченим погледом, док се нешто у њему не преломи и поврати му дах. Млађи покуша да се придигне али га бол у глави заустави у месту.

– Знам шта тражимо. – прозбори млађи. Прстење. Два прстена на два прста спојени ланцем. На њој су.
– На њој? – упита старији.
– Да. Мораћемо са њом да се суочимо, ако желимо да их уништимо. Али имамо много да путујемо. Знам место до ког да идемо, па да се одатле упутимо на север……

Наставили су пут а убрзо су успели да иду шумским стазама, газећи потоке и обилазећи клисуре, и ако се под тешким облацима сунце није промаљало, и тама је обавијала све око њих. Сада су знали шта су значиле речи ветра „А тај део ње који јој је срастао уз тело, мачевима одсеците, да се злобница никада не врати“. Морали су да нађу баш њу. Морану, богињу зиме, смрти, чемера и јада.
Од свих божанстава које је народ на овим просторима поштовао, она је била најмрачнија, најхладнија, најзлобнија. А ускоро су требали да се суоче са њом, узму прстење и униште га, иначе би по речима ветра „Занавек владала тама, зло и зима“.
Када дођоше до дела које је млађи брат видео у сну као раскрсницу, он упозори руком да застану. Али како нађоше лош тренутак за предах, раскрсницу која је одувек била место сусрета и растанка, чарања и бацања магије, један коњ нагази на место које беше уклето, и паде, испуштајући душу. Нико није смео ни да се помери, када млађи брат примети линије, праве, испресецане, али и оне криве, накнадно доцртане чарањем и враџбинама, како се јасно исцртавају по белилу снега.

– Све је испресецано бајалицама и враџбинама. Не желимо да завршимо као ово кљусе.
– Има једна ствар. Али је доле, испод коња, у бисагама.
Он претури по бисагама, па нађе једну бочицу, не већу од палца. Скину поклопац па поче да прска по раскрсници пазећи да све обухвати а да се не помери с места. Када се након неколико трена магијске линије приказаше још јаче, светлуцајући разним бојама и дебљинама, све у зависности од чини и враџбина које су бацане, указа се и јасни путељак, тесан толико да у колони прођу њих двојица, али не и коњ. Браћи беше тешко да оставе и другог коња, да умре на том месту, али некако извукоше товар па пођоше даље. Онај коњ их је гледао, њиштао над телом другог па из места прескочи све оне линије које га спутаваше и нађе се тик уз браћу. Они уз осмехе потапшаше коња по сапима, па га наново натоварише, сада дуплим теретом.

Наставили су пешака према северу, водећи коња, који им је сад служио само да носи товар, која браћа беху спаковала код куће.Што су могли носили су на својим плећима, а остало беше упркос томе тешко. Како су дани одмицали, зима је све више узимала маха. Преко дана је било хладно и облачно, али ноћи беху ледене. Били су на измаку снаге, хране им је понестајало, а нигде у близини није било насеља где би могли допунити залихе које беху веома мале. Једне ноћи одлучише да не праве паузу, већ да наставе до једне падине која би им пружила поглед на околину. Једва су разликовали дан од ноћи, али сунце као да је неким чудом пробијало облаке, па беше мало светлије, него у ноћ када се прст пред оком не може видети. Када су се тешком муком успели на њу, видеше да је одмах испод ње замак. Црн, обавијен некаквом маглом, уздизао се и прљао белину снега који беше нападао докле год им је поглед пуцао.

Коња су привезали за једну јелу, да не би морали и о њему да воде рачуна, а они се упутише право према замку, скривајући се у свакој сенци дрвета, у сваком смету снега, трудећи се да остану неопажени, ако је у замку било неког. Знали су кога да очекују, али нису знали у ком облику и са које стране, па је страх, и ако од малих ногу беху припремани за ово, надмашивао њихову жељу да испуне завет ветра и да нађу Морану.

Када се нађоше пред самом капијом замка, она се сама отвори и пропусти их унутра. И даље су се опрезно кретали са исуканим мачевима. Нађоше се у великој дворани, украшеној белим ледом и кристалима који су светлуцали.
– Нашли сте ме дакле. – зачу се женски глас, а потом и смех који се одбијао о ледене скулптуре, допуњујући његову силину.
– Изађи, немој да се кријеш. – повика старији брат.
– Зашто би се ја крила од било кога? – упита па се као фурија створи тачно пред њима.
Жена прелепа, црнокоса, коју је млађи већ видео у сновима, за старијег беше нешто најлепше што су његове очи до тада виделе. Дивио се њеној лепоти која се огледала у сваком делу кристала којима дворана беше украшена, а онда се сети разлога њиховог доласка.

– Знам због чега сте овде. Ветар не шапуће само вама. Имам и ја своје доушнике. Али то што тражите, нећете добити. Мислили сте да сам ја неко старо наличје божанства, да сам се осушила због времена које неумитно тече. Нисте се преварили, али имам толико моћи у себи да и даље држим привид да сам млада и лепа. А досадио ми је овај свет. Све је тако бледо и ништавно. Нема више никаквих занимљивости о којима бих могла да слушам, а још мање да им се бавим. Ако моја душа вене, бар и овај свет нек увене. И онако сте га ви, мали људи већ довољно уништили. Чините онако како мислите да треба. Не поштујете више никог па ни сами себе. А оно што богове уништава је заборав. Е па како сте ви заборавили мене, тако ћу и ја вас. Оставићу вас у вечној тами и хладноћи да се мучите и да молите за помоћ. А од свега тога остаће само вапаји у пустој, вечној ноћи која ће вас све обавити. Не заслужујете боље. Али, желим да се уверим да сте одабрани! Желим да ми покажете обележја! Могао је било ко долутати овамо и правити се да је мој усуд!

Браћа задигоше огртаче и кошуље и показаше идентичне знакове, у облику Световидовог рога тик изнад пупка, који Морани беху довољни да погази своје речи и да се увери да је куцнуо час када су се њени усуди појавили пред њом. Она се осмехну, уверена да ће их надвладати, па подиже руку, баш као у сну једног од браће, са намером да баци неку од њених бројних клетви, али обојица успеше да својим мачевима посеку прсте на њеној руци. Морана врсну, док је крв капала по белом поду, па поче да се окреће и крвавом руком да прска по леденим украсима у дворани, који су се при свакој капи крви топила. Више јој лице не беше младолико и лепо, већ старо, изборано годинама, очи упале, а коса на глави у ретким праменовима слепљена и бела.
Старији брат не сачека више ни трена, већ мачем удари по оном прстену са рубином, који је носила до малочас, а млађи удари по оном рђавом, док се ланац између њих не прекину. Али, стара злобница се грохотом насмеја.
– Знала сам да сте ви мали људи, глупа створења. Ха ха ха, веровали сте да сам због некаквих накита лепа и млада у пуној снази, дошли сте на мој праг а нисте ни знали шта у ствари тражите. Два прста сам одсекла још као дете, када сам своју душу удружила са ђаволом, а он ми је Господар над господарима, својој верној следбеници дао два ђавоља прста да ме служе место мојих. Ах, колико сам само чаролија начинила њима. Срасли су са мном, и није било магије коју нисам могла да изведем. Можда је моје време ипак дошло. Да одем мирно, а ви радите шта знате, али упамтите, биће горег времена од овог, и горих ствари од ових досадашњих. На вама људима је то, какав ћете свет створити…
Морана се закашља и умири, пуштајући да се њено тело претвори у прах. Двојица браће умоташе њене прсте у тканину и понесоше са собом. Лед се у дворани топио невероватном брзином и стварао потоке. Двојица браће се попеше на ону падину до свог коња а у бисаге му ставише онај замотуљак са ђавољим прстима, који су одсекли са Моранине руке. Коњу избише крила на леђима и претвори се у прелепог пегаза. Двојица браће му се попеше на леђа и он узлете, високо, на небу на ком се сунце пробијало. Топло време је почињало, а од Мораниног замка не оста ништа до воде која оста да тече и понире у земљу, баш као речи које теку, стварајући само сећање на нешто што се збило…

Извор: Фејсбук страница Милутина Милутиновића

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s