Драган Симовић: О Вилењаковим невидљивим чуварима и водичима


 

 

 

Још сам у раној младости открио, да не стварам ја поезију, да ја не стварам ништа што је духовно и божанско, већ да то стварају нека невидљива, светлосна и божанска бића из мене и кроз мене.

Та невидљива, светлосна и божанска бића јесу, истовремено, чувари и водичи моји, те да ме прате у стопу ма куд год ја кренуо.

Њихово присуство најбоље осећам у својој соби, за својим радним столом, у тренуцима кад нешто читам или пишем, кад сневам, тихујем или стварам, када су ми чисте мисли, чиста осећања, чисте речи и чиста дела.

Кад љубим, кад благосиљам све и свја, кад благодарим Творцу и Васељени.

Ако ли сам, пак, узнемирен и растројен, ако ли сам обхрван љутњом, бесом или гневом, тада се моји невидљиви чувари и водичи разбеже од мене, и ја, у тим тренуцима, не умем и не могу ни најобичније писмо да напишем!

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s